Kojim povodom uzimam literaturu ili novinski komentar u svoja usta,i kome se zapravo obracam ? And so, what for ?? Auditorijum obicno nije zainteresovan, pasivan kakav jeste , ni za svoju nacionalnu ili kulturnu istoriju. Ne postoji puno razloga da menjamo norme, da promenimo dijalektiku. No, moj razlog je sasvim lican. Zelim da se osramotim da bih bila u pravu. Cudna recenica, zar ne? Zelim ispripovedati sasvim licnu pricu o mome ocu, Franzu Z. Kafki. Vi mozda mislite da je on umro "onda", medjutim njegova prava, supstancijalna i bioloska smrt bese 2006, ljeta Gospodnjeg. I nije umro "onako", vec u cvetu mladosti, na deset dana od svog 80. rodjendana. Od izliva krvi u mozak , kako se vec dogadja belim crncima, odnosno promisljenim i visoko obdarenim intelektualcima. Knjiga ne isceljuje telo. Niti prokletost moze unistiti Onoga ko je proklet. Sa prezirom , manipulacijama i "knjizevnim" ugovorima, stvari stoje drugacije; neko ce biti zrtva vremena, policije ili pogresne "upotrebe" njegovih vrednosti. Neko ce se prineti na oltar hormonskom ili adolescentnom nacinu zivota, bez upotrebe medicinskih proteza, odnosno fabrike psihoanalize. Neko ce zloupotrebiti ocinstvo ili materinstvo. Neko, pak, moze dotaci vrh idealizma ili dekadencije - doterujuci svoj zivot prema filozofiji apsurda - omrznuvsi svoju porodicu , majku, suprugu ili vise njih; cak i dete. Dekadencija vrlo cesto zasiti coveka pre nego sto ga sasvim unisti!
Citava javnost , citajuci moj text, vec je zbunjena; ako ste zeljni skandala ili vec svakakvih "nedolicnosti" - obecavam odlicnu zabavu! Ko sam ja? O kakvom Franzu Kafki preminulom 1924. govorim? Cini mi se, svi mi, javno mnenje i raznorazni konzumenti kulturnih i ostalih dobara – vrlo usko vidimo Boga, inteligenciju i svoj zivot, svoju dusu. Pokusajte, experimenta radi. Zamislite jednog besmrtnika, Franza Kafku kako je bio medju nama, ziv i pomalo bolesljiv, u zadnjoj epohi totalitarnih vremena, ratova i novog svetskog poretka - zar nam se ne bi slatko smejao? On je represiji posvetio citavo svoje delo, a zivot mu je , ovako ili onako, bio ilustracija sopstvenog dela! E pa sada, posto volimo da se uvlacimo i njuskamo po intimnim uglovima Sokrata, Dostojevskog, Josipa Broza, A. Hitlera ili Z. Djindjica, - stigli smo cak i do savremenijeg poimanja Isusa Hrista (pogledajte film "Poslednje Hristovo iskusenje") – zbog cega bi bilo nepristojno ogoliti velikog knjizevnika, ali duboko nesrecnog i senzitivnog pojedinca? Da, kazem, pojedinac. Nije on nista vise od toga! No, pripazite – neka vas ne zavede moja ravnodusnost. Dogadjaji koje cu Vam izloziti autenticni su i mogli su se dogoditi bilo kome od Vas. I, dogadjaju se sasvim sigurno, mnogima od nas. Nije pitanje da li je nas zivot vise ili manje tragican, vazno je kako mu pristupamo, kako ga interpretiramo; koji mu znacaj pridajemo. Svakome je u njegovoj svakodnevici prilicno dosadno (bio siromasan ili burzuj, vise-manje obrazovan, vise ili manje zainteresovan i znatizeljan – nevazno je) ali doslovce, najvise volimo da od javnih licnosti ili velikana istorije, filozofa, politicara i glumaca – nacinimo obicnog junaka nasih dana.(ako mi ne verujete, setite se koliko strasno volimo da "proveravamo" svoje znanje na kvizevima) Svako je toliko uveren u svoj zivot kao izuzetan i "strasan" da se rodila iskonska, ljudskoj prirodi urodjena, potreba za demistifikacijom; mit se nudi kameri! Bicemo slobodniji ako svog sefa ili svoj ideal sagledamo kao intimnog, sebi bliskog i slicnog, ili samorazumljivog coveka, bice od krvi i mesa. I sama sam zesci navijac i takmicar u kvizu. Mislim da se istorija poigrava sa vremenom, i da vreme menja ideale; a zatim veliki um (knjizevni, ovoga puta, ali i bilo koji drugi) moze biti sagledan obicnim. Neka mi bude dozvoljeno reci, lak i gust istovremeno, smesan i svirep. Mocart je isto toliko besmrtan kao i moj tata, Franz Z. Kafka , ali i jedan i drugi su voleli da jedu, smejali se, znojili , setali ili dozivljavali orgazam. No , dosta petingovanja. Pocnimo!!
Otac mi je bio djubre. Franz Z. Kafka bio je djubre. Najlepsi predstavnik raskola izmedju javnog i privatnog zivota, iako je o istom (raskolu) ostavio bravurozne dokumente! Sjajan analiticar i anticipator dalekih, odnosno dubokih vremena, zesci politicki neposlusnik vladajucih rezima – bio je talentovan i bio je depresivan; njegovi teskobni junaci , slike i prizori, ili lucidni uvidi – nisu mu pomogli da bude bolji covek, da manje pati ili manje zlostavlja svoje najblize. Tako je to uvek. Ingmar Bergman preminuo 2007. izjavio je da nije mogao da gleda sopstvene filmove zbog njihove depresivnosti!!!! Medjutim, Ingmar je snimio depresivni film, ali je i uzivao u zivotu; ili njegovoj depresiji: voleo je svoje zene, decu i unuke. Naprotiv, Franz, zaljubljen u svoje recenice, bio je ogorcen, opor i ironican ; nikada ga njegovo delo nije ucinilo neznijim ili dobrocudnijim covekom. Kazu da je najbolje prikazao zlocin ili strah, u svoj njihovoj iracionalnosti. Jedna zena je lecila sopstvenu depresiju citanjem "Kafkinih katatonicnih dnevnika", kako se sama izrazila. No, covek koji prezire kako je On - ne moze nikome doneti dobro! Pokusavam dopreti do sukoba u njemu koji ga je prozdirao (i koji je sasvim sigurno bio njegova inspiracija - uzasnog li paradoxa jednog Kjerkegora!). Zelim razumeti sta ga je pokretalo, jer ga puno volim, uprkos svemu. Da li covek usao u zatvor – nije isti koji je izasao iz njega? Da li neko ko oseca krivicu – mora mrzeti sebe i ostale zato sto je ne osecaju, i zatim kritikovati drustvo zato sto ne odgovara idealu Platonove drzave? Mrzeo je covecanstvo, ne verujuci u sustinsko Dobro! Kada se zatvor protegne na nacin zivota - nemoguce je ocekivati obilje ili zdravlje. Ziveo je u stanu, navucenih roletni, lepom i estetskom, ali previse gustine, previse knjiga , predmeta (makar i estetskog ili arheoloskog znacaja) i preusko osvetljenog lampama koje bacaju preuske odsjaje – nije dozvoljavalo vazduhu da slobodno tece. Mogao je biti radostan; izabrao je gorcinu. Imao je premalo obaveza u spoljnom svetu, setao je, ali cesto besciljno. Moguce je da takva usamljenost "pogoduje" talentu, ali degradara zivot. Znam, pouzdano, on je iz svoje perspektive, iz ugla koji je zauzeo u prostoru – odlicno sagledavao, procenjivao i zakljucivao. To ga je kostalo. Da li usmerenje, odnosno izbor, zaista toliko predodredjuje? Drugim recima, ustanovljavam, da nisam ja, njegova cerka, postala izdajnik , - da li bi me vise voleo, ili me tek tad ne bi? Nisam mu mogla postati muza, zar sam trebala? A i ko je mogao zasluziti takvu titulu? Tuberkulozna ludaca, burzujska prevoditeljka, vajarka ili novinarka? Sve i nijedna. Svako i niko, to i jeste bio njegov stil. Sam sebi dovoljan, znaci: nistavan! Intimno i cinicno, tragicno ili dramaticno? Takvi smo mi, sa prezimenom Kafka. Ocekujem, sa velikom radoscu, da izadje iz stampe knjizica "Franz. Z. Kafka - za pocetnike!"
Citava unistena licnost jednog vremena vapi za odgovorima, trazi da joj Bog nekako uzvrati. Samoca je to heroja, njegov ep ce uvek pokusavati da ponovi i obnovi onaj trenutak, ono uzbudjenje "Strasnog koje se vec dogodilo", ali ga nikada nece ispricati kao stvarni dogadjaj, niti ce bilo kome docarati takav dozivljaj; nema pripovedacevog, pripovedackog oslobodjenja. Psihoanaliza se trudi da dokaze "lekovito dejstvo knjizevnosti ili prepiske", no, smesna je. . Hronicari samo "vrte" jedan isti trenutak, bez snage ili stila da ga ovekovece, ucinivsi ga istorijom ili kauzalnim odnosom u kome je jedna ljudska sudbina postala "igracka" bogova! Shvatiti covekov zivot , sa njegovim sveukupnim dozivljajima ili ogorcenjima – uzaludan je pokusaj istorije da ucini sudbinu specificnom, svaku ljudsku biografiju - neponovljivom i izuzetnom. Nema od toga nista. Svaki determinizam determinise indeterminizam. Sagledavanje biografije (tragedije, nepovoljnog sticaja okolnosti ili lose upotrebe sopstvenih prednosti, zlocinackih ili uzvisenih roditelja, urodjenih "mana", neplemenitosti ili finoce, pogresnih izbora ili savrsenog zivota rukovodjenog sistemom i disciplinom) ergo, tek potpunom slobodom od takvih uslovljenosti postajes ti, postajete vi, mozes postati dostojanstven covek. Cudno je to; jedan okamenjeni trenutak koji se prisilno ponavlja i opsesivno menja dan, - prestaje biti istorija ili realni dogadjaj; on je nocna mora, fragment, uzrok velike svireposti ili drustveno prihvatljive bolesti. Odvec je to strasna tragedija - kada se takvom dozivljava, a u istinu, samo je réflex jednog odvise slabog i samodovoljnog mentalnog sastava. Vremena se menjaju i cesto izvode vise-manje smesne – ponajvise zalosne kolutove unazad-unapred. Vreme velike revolucije je evolutivno vreme, samo jedan hrabar iskorak iz okolnosti, iz sticaja i iz "Sile" dovoljan je da se postane nov i bolji covek. Vreme je hir! Buducnost rasirenih prstiju ceka veselog igraca!!!
<< Iz neobjavljenih rukopisa >>
<< Aleksandra Amerina Klajn - Muza ... >>
