Beli čovek i svetlost

Napokon verujem u andjele. Vreme je da vreme radi za mene, a ne za vecnost; s vecnoscu cu lako! Osim toga, ja sam opora , besramna i zazorna kucka , no nedovoljno pametna, snalazljiva i inspirativna. Kako se onda snaci sa Andjelom? Pa, dobro je i sto sam ga prepoznala. Ponekad je andjeo, ponekad stena sa planine, kamen u okeanu, umrljano lice bojama koje mu ne pristaju, ponekad je Beli Crnac, ponekad predje u savrsenstvo Apsoluta. Menja taj oblike i stanja, zbog toga ga i volim, otuda mu izvire sva cvrstina! Imam samo jos jedan zadatak pred sobom: posto ja ne mogu u njegovu stvarnost, (zasad) - pokusavam ga smestiti u prostor, da bih ga dodirivala i mislila; a nastojim i prostor\vreme prilagoditi njemu, ne bih li ga zaokruzila. Ako nije uman, manje ce boleti. Ako je vanvremenski, mogu mu posvetiti Pesmu i jedino Ep! Ako je vanprostoran, postacemo misleca bica koja lebde u svemiru izmedju apsolutne nule i crne rupe! Eto me na culnom putovanju. Necu menjati ni sebe ni njega. Pokusavam bozanstvu pribliziti mentalnu, pa i sexualnu taktilnost, a sebe provesti kroz vrata iza kojih nastupa mentalna hijena. Ok. Promenljivi i krhki. Krotki i dogmatski. Tvrdi, teski , somotasti , laki ili sasvim ostri. Izmenicu ko zna koliko kategorija i pojmova. On je zavrsen i potpun; on je a priori savrsenstvo. Ja ga volim i pokusacu verovati u uzajamnost intenzivnih krajnosti.

<< Iz neobjavljenih rukopisa >>

<< Aleksandra Amerina Klajn - Beli čovek... >>

Muza Franza Z. Kafke

Kojim povodom uzimam literaturu ili novinski komentar u svoja usta,i kome se zapravo obracam ? And so, what for ?? Auditorijum obicno nije zainteresovan, pasivan kakav jeste , ni za svoju nacionalnu ili kulturnu istoriju. Ne postoji puno razloga da menjamo norme, da promenimo dijalektiku. No, moj razlog je sasvim lican. Zelim da se osramotim da bih bila u pravu. Cudna recenica, zar ne? Zelim ispripovedati sasvim licnu pricu o mome ocu, Franzu Z. Kafki. Vi mozda mislite da je on umro "onda", medjutim njegova prava, supstancijalna i bioloska smrt bese 2006, ljeta Gospodnjeg. I nije umro "onako", vec u cvetu mladosti, na deset dana od svog 80. rodjendana. Od izliva krvi u mozak , kako se vec dogadja belim crncima, odnosno promisljenim i visoko obdarenim intelektualcima. Knjiga ne isceljuje telo. Niti prokletost moze unistiti Onoga ko je proklet. Sa prezirom , manipulacijama i "knjizevnim" ugovorima, stvari stoje drugacije; neko ce biti zrtva vremena, policije ili pogresne "upotrebe" njegovih vrednosti. Neko ce se prineti na oltar hormonskom ili adolescentnom nacinu zivota, bez upotrebe medicinskih proteza, odnosno fabrike psihoanalize. Neko ce zloupotrebiti ocinstvo ili materinstvo. Neko, pak, moze dotaci vrh idealizma ili dekadencije - doterujuci svoj zivot prema filozofiji apsurda - omrznuvsi svoju porodicu , majku, suprugu ili vise njih; cak i dete. Dekadencija vrlo cesto zasiti coveka pre nego sto ga sasvim unisti!

Citava javnost , citajuci moj text, vec je zbunjena; ako ste zeljni skandala ili vec svakakvih "nedolicnosti" - obecavam odlicnu zabavu! Ko sam ja? O kakvom Franzu Kafki preminulom 1924. govorim? Cini mi se, svi mi, javno mnenje i raznorazni konzumenti kulturnih i ostalih dobara – vrlo usko vidimo Boga, inteligenciju i svoj zivot, svoju dusu. Pokusajte, experimenta radi. Zamislite jednog besmrtnika, Franza Kafku kako je bio medju nama, ziv i pomalo bolesljiv, u zadnjoj epohi totalitarnih vremena, ratova i novog svetskog poretka - zar nam se ne bi slatko smejao? On je represiji posvetio citavo svoje delo, a zivot mu je , ovako ili onako, bio ilustracija sopstvenog dela! E pa sada, posto volimo da se uvlacimo i njuskamo po intimnim uglovima Sokrata, Dostojevskog, Josipa Broza, A. Hitlera ili Z. Djindjica, - stigli smo cak i do savremenijeg poimanja Isusa Hrista (pogledajte film "Poslednje Hristovo iskusenje") – zbog cega bi bilo nepristojno ogoliti velikog knjizevnika, ali duboko nesrecnog i senzitivnog pojedinca? Da, kazem, pojedinac. Nije on nista vise od toga! No, pripazite – neka vas ne zavede moja ravnodusnost. Dogadjaji koje cu Vam izloziti autenticni su i mogli su se dogoditi bilo kome od Vas. I, dogadjaju se sasvim sigurno, mnogima od nas. Nije pitanje da li je nas zivot vise ili manje tragican, vazno je kako mu pristupamo, kako ga interpretiramo; koji mu znacaj pridajemo. Svakome je u njegovoj svakodnevici prilicno dosadno (bio siromasan ili burzuj, vise-manje obrazovan, vise ili manje zainteresovan i znatizeljan – nevazno je) ali doslovce, najvise volimo da od javnih licnosti ili velikana istorije, filozofa, politicara i glumaca – nacinimo obicnog junaka nasih dana.(ako mi ne verujete, setite se koliko strasno volimo da "proveravamo" svoje znanje na kvizevima) Svako je toliko uveren u svoj zivot kao izuzetan i "strasan" da se rodila iskonska, ljudskoj prirodi urodjena, potreba za demistifikacijom; mit se nudi kameri! Bicemo slobodniji ako svog sefa ili svoj ideal sagledamo kao intimnog, sebi bliskog i slicnog, ili samorazumljivog coveka, bice od krvi i mesa. I sama sam zesci navijac i takmicar u kvizu. Mislim da se istorija poigrava sa vremenom, i da vreme menja ideale; a zatim veliki um (knjizevni, ovoga puta, ali i bilo koji drugi) moze biti sagledan obicnim. Neka mi bude dozvoljeno reci, lak i gust istovremeno, smesan i svirep. Mocart je isto toliko besmrtan kao i moj tata, Franz Z. Kafka , ali i jedan i drugi su voleli da jedu, smejali se, znojili , setali ili dozivljavali orgazam. No , dosta petingovanja. Pocnimo!!

Otac mi je bio djubre. Franz Z. Kafka bio je djubre. Najlepsi predstavnik raskola izmedju javnog i privatnog zivota, iako je o istom (raskolu) ostavio bravurozne dokumente! Sjajan analiticar i anticipator dalekih, odnosno dubokih vremena, zesci politicki neposlusnik vladajucih rezima – bio je talentovan i bio je depresivan; njegovi teskobni junaci , slike i prizori, ili lucidni uvidi – nisu mu pomogli da bude bolji covek, da manje pati ili manje zlostavlja svoje najblize. Tako je to uvek. Ingmar Bergman preminuo 2007. izjavio je da nije mogao da gleda sopstvene filmove zbog njihove depresivnosti!!!! Medjutim, Ingmar je snimio depresivni film, ali je i uzivao u zivotu; ili njegovoj depresiji: voleo je svoje zene, decu i unuke. Naprotiv, Franz, zaljubljen u svoje recenice, bio je ogorcen, opor i ironican ; nikada ga njegovo delo nije ucinilo neznijim ili dobrocudnijim covekom. Kazu da je najbolje prikazao zlocin ili strah, u svoj njihovoj iracionalnosti. Jedna zena je lecila sopstvenu depresiju citanjem "Kafkinih katatonicnih dnevnika", kako se sama izrazila. No, covek koji prezire kako je On - ne moze nikome doneti dobro! Pokusavam dopreti do sukoba u njemu koji ga je prozdirao (i koji je sasvim sigurno bio njegova inspiracija - uzasnog li paradoxa jednog Kjerkegora!). Zelim razumeti sta ga je pokretalo, jer ga puno volim, uprkos svemu. Da li covek usao u zatvor – nije isti koji je izasao iz njega? Da li neko ko oseca krivicu – mora mrzeti sebe i ostale zato sto je ne osecaju, i zatim kritikovati drustvo zato sto ne odgovara idealu Platonove drzave? Mrzeo je covecanstvo, ne verujuci u sustinsko Dobro! Kada se zatvor protegne na nacin zivota - nemoguce je ocekivati obilje ili zdravlje. Ziveo je u stanu, navucenih roletni, lepom i estetskom, ali previse gustine, previse knjiga , predmeta (makar i estetskog ili arheoloskog znacaja) i preusko osvetljenog lampama koje bacaju preuske odsjaje – nije dozvoljavalo vazduhu da slobodno tece. Mogao je biti radostan; izabrao je gorcinu. Imao je premalo obaveza u spoljnom svetu, setao je, ali cesto besciljno. Moguce je da takva usamljenost "pogoduje" talentu, ali degradara zivot. Znam, pouzdano, on je iz svoje perspektive, iz ugla koji je zauzeo u prostoru – odlicno sagledavao, procenjivao i zakljucivao. To ga je kostalo. Da li usmerenje, odnosno izbor, zaista toliko predodredjuje? Drugim recima, ustanovljavam, da nisam ja, njegova cerka, postala izdajnik , - da li bi me vise voleo, ili me tek tad ne bi? Nisam mu mogla postati muza, zar sam trebala? A i ko je mogao zasluziti takvu titulu? Tuberkulozna ludaca, burzujska prevoditeljka, vajarka ili novinarka? Sve i nijedna. Svako i niko, to i jeste bio njegov stil. Sam sebi dovoljan, znaci: nistavan! Intimno i cinicno, tragicno ili dramaticno? Takvi smo mi, sa prezimenom Kafka. Ocekujem, sa velikom radoscu, da izadje iz stampe knjizica "Franz. Z. Kafka - za pocetnike!"

Citava unistena licnost jednog vremena vapi za odgovorima, trazi da joj Bog nekako uzvrati. Samoca je to heroja, njegov ep ce uvek pokusavati da ponovi i obnovi onaj trenutak, ono uzbudjenje "Strasnog koje se vec dogodilo", ali ga nikada nece ispricati kao stvarni dogadjaj, niti ce bilo kome docarati takav dozivljaj; nema pripovedacevog, pripovedackog oslobodjenja. Psihoanaliza se trudi da dokaze "lekovito dejstvo knjizevnosti ili prepiske", no, smesna je. . Hronicari samo "vrte" jedan isti trenutak, bez snage ili stila da ga ovekovece, ucinivsi ga istorijom ili kauzalnim odnosom u kome je jedna ljudska sudbina postala "igracka" bogova! Shvatiti covekov zivot , sa njegovim sveukupnim dozivljajima ili ogorcenjima – uzaludan je pokusaj istorije da ucini sudbinu specificnom, svaku ljudsku biografiju - neponovljivom i izuzetnom. Nema od toga nista. Svaki determinizam determinise indeterminizam. Sagledavanje biografije (tragedije, nepovoljnog sticaja okolnosti ili lose upotrebe sopstvenih prednosti, zlocinackih ili uzvisenih roditelja, urodjenih "mana", neplemenitosti ili finoce, pogresnih izbora ili savrsenog zivota rukovodjenog sistemom i disciplinom) ergo, tek potpunom slobodom od takvih uslovljenosti postajes ti, postajete vi, mozes postati dostojanstven covek. Cudno je to; jedan okamenjeni trenutak koji se prisilno ponavlja i opsesivno menja dan, - prestaje biti istorija ili realni dogadjaj; on je nocna mora, fragment, uzrok velike svireposti ili drustveno prihvatljive bolesti. Odvec je to strasna tragedija - kada se takvom dozivljava, a u istinu, samo je réflex jednog odvise slabog i samodovoljnog mentalnog sastava. Vremena se menjaju i cesto izvode vise-manje smesne – ponajvise zalosne kolutove unazad-unapred. Vreme velike revolucije je evolutivno vreme, samo jedan hrabar iskorak iz okolnosti, iz sticaja i iz "Sile" dovoljan je da se postane nov i bolji covek. Vreme je hir! Buducnost rasirenih prstiju ceka veselog igraca!!!

<< Iz neobjavljenih rukopisa >>

<< Aleksandra Amerina Klajn - Muza ... >>

Ethique et économie internationale II

La thèse défendue par notre travail engage l'homme dans sa multi dimensionnalité (l'homo oeconomicus, l'homo ethicus et l'homo aestheticus). C'est pourquoi il nous semble indispensable d'en formuler une définition. Nous entendons par homme une substance, c'est-à-dire un sujet, qui, dans le Tout sociétal, existe en tant que particule élémentaire libre. Cette particule élémentaire libre est capable de variations, plus précisément nous distinguerons l'état interne de cette particule de son état externe. L'état interne regroupe l'ensemble des affections, croyances et valeurs intégrés et qui conditionnent l'agir. L'état externe caractérise l'agir lui-même en tant qu'il produit des actes en rapport avec d'autres particules élémentaires libres. C'est dans cet espace d'inter subjectivité, où le même et l'autre se rencontrent, qu'émerge une éthique. Si l'état interne n'entretient pas de rapport direct avec autrui, l'état externe se pense comme en interrelation dans le champ communautaire. Comment articuler l'homo oeconomicus, l'homo aestheticus et l'homo ethicus avec la définition précédente ? Nous subsumons l'homo oeconomicus dans cet état externe, en tant qu'il est générateur d'actes engageant autrui et en relation avec autrui. Quant à l'homo aestheticus, nous le subsumons dans l'état interne, en tant que l'expérience du beau est d'abord une expérience subjective et sans rapport avec un autre sujet. En ce qui concerne l'homo ethicus, il nous a semblé indispensable de le subsumer à la fois dans l'état interne et externe de la particule élémentaire libre. Il s'agit en quelques sortes du liant assurant un pont éthique entre le beau et l'utile. Plus précisément, l'homo ethicus a cette double caractéristique d'engager à la fois l'intériorité de l'agent (cristallisée dans ses croyances et convictions morales par exemple), et son extériorité en tant qu'il agit selon un principe de responsabilité aussi étendu qu'est son pouvoir sur les choses extérieures. Dans son livre Le principe responsabilité, Hans Jonas souligne l'insuffisance du critère strictement subjectif kantien de la moralité fondé sur l'intentionnalité. A l'impératif kantien « Agis de telle sorte que tu puisses également vouloir que ta maxime devienne une loi universelle », il substitue la suivante « Agis de telle sorte que les effets de ton action soient compatibles avec la Permanence d'une vie authentiquement humaine sur terre ». Les conséquences réelles de nos actes ne sont pas envisagées chez Kant, l'impératif n'engage pas ma responsabilité objective mais se contente de répondre au caractère strictement subjectif de mon autodétermination. Le nouvel impératif engage, quant à lui, la responsabilité objective de mes actes, d'où notre choix de subsumer l'homo ethicus non seulement dans l'état interne (subjectif) de la particule élémentaire libre mais aussi dans son état externe (objectif), seul capable de répondre aux exigences nouvelles que pose la « civilisation technologique » (Hans Jonas).

Notons ici la proportionnalité qui existe entre l'étendue de notre responsabilité et l'étendue de notre pouvoir sur les choses. Hans Jonas, toujours dans Le principe responsabilité, pose le problème éthique contemporain en ces termes : « Le Prométhée définitivement déchaîné, auquel la science confère des forces jamais encore connues et l'économie son impulsion effrénée, réclame une éthique qui, par des entraves librement consenties, empêche le pouvoir de l'homme de devenir une malédiction pour lui » (Le principe responsabilité, préface, édition Flammarion, 2008). L'auteur annonce d'emblée la rupture historique opérée dans nos rapports avec la nature. Cette évolution est déclenchée par l'émergence de ce qu'il appelle « la civilisation technologique ». L'homme, par son art du discours, de la pensée et du sens social, s'est progressivement construit un espace artificiellement protégé (un artefact) dans l'espace naturel, un monde tout humain dans le monde naturel. Le premier faisant office de violeur et d'auto-éducateur du second. Or, si la brouette et la charrue réussissaient à domestiquer la nature, leur impact sur celle-ci demeurait superficiel et limité tant d'un point de vue temporel que spatial. Cette finitude du pouvoir de l'homme sur la nature le conduisait à ne pas se sentir responsable de la biosphère dans laquelle il évoluait puisque cette dernière se résorbait naturellement, demeurait intacte, n'étant pas affectée en profondeur par la main de l'homme. Avec l'émergence de la civilisation technologique, les rapports de l'homme avec la nature changent, et ipso facto sa réflexion éthique doit accompagner un tel changement. D'une réflexion éthique fondée sur un champ spatio-temporel limité se substitue une réflexion éthique construite sur la base d'un champ spatio-temporel potentiellement infini. A qui la faute ? A la techno-économie qui impacte en profondeur la biosphère. Outre son caractère irréversible et cumulatif, le pouvoir technologique de l'homme sur la nature devient exponentiellement croissant et potentiellement illimité. L'agir dès lors ne couvre plus seulement un champ éthique limité au relations interpersonnelles immédiates (limités dans l'espace et dans le temps), mais, à la mesure de son pouvoir sur la nature, l'agir embrasse un champ éthique qui va au-delà de sa finitude temporelle et la moralité s'étend désormais au champ du produire (ce qui n'était pas le cas autrefois). Le potentiel de domination de la nature par l'homme est tel que ses réflexions éthiques joyeusement élaborées jusqu'ici ne sont plus adaptés pour l'état actuel des choses. L'outil éthique doit prendre la mesure de l'étendue actuelle du pouvoir de l'homme afin de fonder les principes de l'agir capables de donner au monde humain les moyens d'exercer cette responsabilité nouvelle qui éclot à l'horizon. Rappelons à cet égard la boutade de Nietzsche qui nous enjoint à ce « que l'avenir et les plus lointaines choses soient la règle de tous les jours présents ».

Revenons à notre idée de départ. Supposons que la particule élémentaire libre (qui est en fait l'individu dans le Tout sociétal) définie plus haut soit susceptible d'être mesurée, c'est-à-dire que l'on serait capable de déterminer son état à un temps t. Supposons aussi que si la particule élémentaire libre est dans l'état esthétique, le résultat de la mesure sera de 1, ce qui signifie que l'individu a atteint le degré maximal d'altruisme et de désintéressement par l'expérience du Beau. A l'inverse, si la particule élémentaire libre est dans l'état égotique, elle est à son degré ultime d'égoïsme et le résultat de la mesure sera de 0. Un tel comportement obéit, selon l'expression strictement kantienne, à un impératif hypothétique, il se caractérise par le fait que les actions ou les idées soient uniquement orientées par ses propres intérêts, sans prendre en compte les nécessités d'autrui. L'agent agit toujours et exclusivement en vue de la maximisation de son utilité propre. Si l'état esthétique et l'état égotiste sont deux points extrêmes de la particule élémentaire libre, l'état éthique, que nous désignons comme l'état conséquentialiste, couvre le champ qui les sépare. Nous qualifions un tel état de conséquentialiste car ce sont les conséquences de l'action qui importent et non simplement la cohérence de l'action avec elle-même (bien que, dans notre perspective, nous nous attacherons à soutenir la nécessité tant d'une cohérence de l'action avec elle-même que la prise en compte indispensable des conséquences de notre action au-delà de notre finitude spatio-temporelle). Notons que pour qu'une telle hypothèse soit pertinente, encore faut-il être sûr de la capacité prévisionnelle et prospective de l'individu, ce qui est loin d'être établie. Il n'est pas aisé de connaître à l'avance la série causale qui procède de notre action et par conséquent il n'est pas aisé de savoir si telle action est plus optimale que telle autre. Au mieux, l'individu réussit à prévoir les conséquences de son action dans un horizon temporel court. Toutefois, nous présupposons, à l'échelle du Tout, la possibilité d'extrapolation vers un avenir calculable qui est désormais l'objet de notre responsabilité en devenir. Les trois états décrits plus haut obéissent chacun à des logiques intrinsèques spécifiques. Nous nous accordons pour conférer au sujet une disposition naturelle (voire biologique avec Herbert Marcuse) au sentiment esthétique qui s'annonce comme sublimation du réel et comme le sentiment le plus pur et désintéressé dont l'homme soit capable. Un tel sentiment, suscité d'abord par les sens, renvoie l'homme à son humanité dans ce qu'elle a de plus élevée. L'état esthétique devient par le fait même négation de tout ce qui est susceptible de freiner cette sublimation : négation des valeurs dominantes, négation de la violence, de la brutalité, de la productivité accumulatrice du travail, de la violation exercée sur la nature par la techno-économie…Il se situe ainsi au sommet de notre hiérarchisation des intérêts. L'état éthique (dit conséquentialiste) emplit le champ intermédiaire dans la mesure où il n'est pas négation absolue mais limitation responsable, c'est-à-dire qu'il assure la survie de l'homme et de la nature par la fondation de règles éthiques capables d'assurer la pérennité tant de l'homme que de la biosphère. Il est, en quelques sortes, compromis entre l'état esthétique et l'état égotique de la particule élémentaire libre. Enfin, l'extrémité inférieure de notre hiérarchisation est l'état égotique en tant qu'il régit le comportement de la particule élémentaire uniquement et exclusivement selon un principe d'utilité propre, sans considération des besoins d'autrui.

Une fois ces distinctions établies, mettons en exergue l'idée communément admise que toute possibilité d'interrelation entre deux individus, c'est-à-dire dans notre cas, deux particules élémentaires libres, est conditionnée par leur proximité. C'est dans le rapport qu'entretiennent deux individus qui entrent en contact l'un avec l'autre que se forment des influences réciproques. Notons que chacune de ces particules élémentaires libres se caractérise par son état et par sa localisation spatiale. Plus deux individus seront lointains dans l'espace et rapprochés dans le temps, plus il sera difficile d'établir un rapport d'influence entre les deux. Nous partons du principe que l'influence entre deux particules élémentaires libres se réduit à mesure que leur interrelation s'amenuise. Il s'agit là d'un principe de séparabilité entre les particules élémentaires, qui est au fondement de ce qu'elles sont dites libres. Bien entendu, cette liberté des particules élémentaires ne nous empêche pas de les penser par rapport au Tout sociétal dont elles sont les constituantes. Liberté signifie séparabilité et, d'une certaine manière, autonomie. La superposition à l'échelle du Tout de l'ensemble des états (égotique, éthique –conséquentialiste- et esthétique) des particules élémentaires libres (des individus) nous offre la possibilité de penser le monde selon ces trois catégories initiales. Si l'état esthétique est négativité du monde tel qu'il se développe dans le champ de l'utile et du produire et si l'état éthique - conséquentialiste – est compromis entre les deux états extrêmes (en tant qu'il n'est pas négativité mais limitation responsable de l'agir), l'état égotique est positivité du monde tel qu'il se développe en ce sens qu'il s'accorde pleinement avec la sphère de l'utile et du produire (il n'est emprunt d'aucune sublimation du réel qui caractérise le pur désintéressement dans l'état esthétique). En conséquence, le seul état susceptible de produire du nouveau, c'est-à-dire mener le monde réel vers sa propre sublimation, vers quelque chose qui élève l'homme, est cet état esthétique (et aussi dans une certaine mesure l'état éthique) en tant qu'il rejette le réel pour le sublimer et en donner une orientation capable de rendre à l'homme postmoderne sa pleine humanité (et sa pleine autonomie) et éviter de le réduire à un simple rouage de l'accumulation du Capital. Refuser le réel tel qu'il est constitue le point de départ d'un possible processus évolutif du monde. Le Beau devient ici le moteur par excellence du devenir. Par son refus, il est une prise de conscience de l'imperfection du réel et de la violence du champ du produire qu'il s'agit de dépasser, de sublimer. De là, il semble possible de penser le Tout des particules élémentaires libres à partir du Beau considéré comme générateur de devenir en tant qu'il est négation de l'ordre établi.

<< Iz neobjavljenih rukopisa >>

<< Marko Tasić - Ethique et économie internationale II >>

Bojan

            Eto, sad Je stanje u mentalnom aparatu takve kakvoce i snage – takvo je da znam da sam Bojana izmislila . Sama izmisljala brze je prolazila ocena konacnosti.

 

            Ruzno se osecam, dragi Bojane. Ti upravo nemas ni blagu (umetnicku) predstavu o meni, a ja se trosim. Mnogo sam tuzna. Beskrajno tugujem. Sta je to sto me spoopada? Praznina? Jaideal? Doga i gusssshteri? Ili je to pojam ljubavi? Istorijsko vreme? Nepotpuna sublimacija? Nemoc da se covek u savremenoj tehnologiji odmrzne i da pocne osecati, sasvim mimo simptoma i mimo simbola? Nemoc ispunjenja? Nemoc zaboravljanja? Nemoc krajnje i potpune realizacije bilo kad u vremenu? Sanjanje besmrtnog sna o nadilazenju individualnosti, o utapanju, o zajednickom plivanju, zajednickom ukusu i cugu, o zajednickim vrednostima? U kom vremenu ja jos uvek zivim? Nemoc prevazilazenja je ocigledna. A onda logicno i nemoc da se postigne zadovoljenje. Onaj ko krsi norme, ko nije uvek razumljiv, ko je anarhista i ko ne veruje u disciplinu kao jedini odnos – nije bas prihvatljiv ovde, Bojane. A nastavljam sanjati san o partnerima koji zive ujedinjeno i dualisticki, slano,ostro, lekovito, dinamicno i neizmenljivo!Nemoc kajanja.

 

            Pisem dnevnik, Vodim imaginarna pisma u kojima zapisujem koliki broj puta sam pozvala svog privatnog nemoguceg muskarca, Podnosim raport samoj sebi o tome koliki broj puta sam mu pisala, a nisam dobila nikakvo pisamce. Sta ja to pokusavam dokazati? Koliko kvantitetom unosim promenu i ubrzanje u svoju svetu emociju? Tvrdim da imam emociju – pa da li je imam, je l to dokaz da je imam, takvo ponasanje, takvo drzanje, takav stav za ravnodusnost, takva alegorija mrznje, toliki otpor, Tolika glavobolja, takvo disanje kao da cu se udaviti od osushene i iscupane; pocupane i ostre senke u vazduhu koja udara, udara, udara, batina i rushi? Nemoc za pomeranje, za izlazak iz kadra; nema dinamike, nema svesti, nema granica, nema civilizacije, kulture ili pristojnosti; neko ne moze da bude dobar jer je to potvrda da je covek; neko ne moze da te voli da bi sprecio da ne oseca krivicu! Iz nemoci je i zadovoljstvo, i odlaganje, sumorno i nistavno , nocno i jutarnje  umivanje, jasnoca i poljubac, svi su pukli, crtez uginuo.  Nemogucnosst razgovora obnavlja!

 

            Uvek izlazim u setnje kad hocu da sazvacem nepodnosljiv ukus, neocekivano slasno, neocekivano gorko; iznenadno svetlo i zaslepljujuce. Uvek razmisljam o pokretu, to mi je urodjen pokret ili grc skidanja sa frke, uvek izlazim; uvek radim prevazilazenje. Sad nemam gde da izadjem; stojim sasvim zamrznuta u Kadru. Uvek razmisljam o pokretu, move on/ off, ukljuci/iskljuci, kada mi je najgore. Ali nema vise niceg. Nijedan pokret ne menja nista. To je kao sto mi se vrti u hiper, a place u hipo. Nema promene iz sveta, a ja sama nesposobna da promenim ista. Ne menjam nista, necu valjda. Ostati zamrznuta kockica suze i smeha koja ce sa svoje distance da odgleda kataklizmu i katastrofu, da nije pateticno i dramaturski pretenciozno? Da stojim i vidim kako ce se se sve promeniti, a ja necu da udjem ili izadjem, necu nikuda, necu da ucestvujem; ne prihvatam niciju ni Tvoju ruku, da nije previse kazne ni za sta? Sve definicije cu reci a nista nece ostati isto jer svi hoce da se promene po svaku cenu, sta da radim; niko me nece sacekati, ja sam jos na onom mestu u onom vremenu, ne zelim da idem sa ovima, da nije malo molecivo i utopisticki? Sta ti hoces , Amerino? Zelim ostati ista, da ne pomerim oci da ne razrusim taj carobni pogled i prizor, da nista ne narusim, da moja ljubav ostane vecna a moj bol neunistiv, da ne trazis svoj nacin da se osvetis onima koji ne pamte, koji nemaju svoj korak, koji mute put?

 

           

            Dokle ces praviti sranja draga , gde Je Kraj Nerva?

 

            Koliko jos recenica mogu da proizveedem, ne bih li izrazila trenutak cepanja, odvajanja, otkidanja, uzasa i opstanka, i prezivljavanja i ostanka i nakon zatvaranja vrata ? Jos beskonacan broj iskaza. Uverena sam. No nema znacaja.

 

            Nema reakcije. Nema ni sutnje. Taj covek, Bojan , kompletno se i dobrovoljno ponistio. Kakvo nesaosecanje, ovo je potpun nezivot.Nepostojanje. Pretpostavljam da ce umreti do sledeceg jutra , dok ja zavrsim text ;

 

            Raso,ja sam se rodila sa Kainovim znakom. Sada razmisljam od cega da napravim Apsolut – knjige , anarhija , lazna ljubav , takozvana Zvezda? JA je najveca laz! Simbolicki svet , umetnost , simbolicki red ili Lakan, svi su isti. Ma, nema Bojana. Nista od njega. Stara je dusa, star je Bog, stari smo mi i nas odnos, vec nekoliko puta se sve ovo ponovilo. Njegov Indijanac to zna, Boli ga glava bas od secanja.  E sad racionalno, daj; nikad se nece javiti, pisati, biti. Sama krivac. Zbog cega me dusa Boli, izcega ovolika tuga, pubertetski san; ideal ili psihoanaliticka omiljena idealizacija, ma svi su autisticni; asketizam jer ne mozes iz dva puta dobiti istu zelju i istu volju da je ispunis; pa, anoreksija nije mrznja, ona je odricanje. Ne, verujem, moram se izleciti od drugacijeg pamcenja i ugradjivanja u simbolicki poredak – ja bolujem od konflikta pesnika i neuspeha na javi svoje pesme; obozavanje, fiksacija, opsesija, rad na razvoju opsesije. A on cak i ne primecuje moju kontrolu, moje uzdrzavanje i moje strahove koje tesko disem, vukuci svest Misli Da Si Zaboravila. Kao sto ne primecuje ni kad sam tu. Ponizavajuce, zar nije? Caak i necu dodir, mogu da zivim bez njegovog dodira, treba mi on kao psihijatar, kao zgrceni muskarac, kao smejac , kondukter , kao umiljati ucenik. Potrebna mi je njegova celokupnost, samo cu se tako smiriti ;  Treba mi odnos, necu ga proganjati ako nece transfer??!

 

            Vetar unosi strah, nekada je disciplinovao, nekada smo se hranili i uzimali tu, tacno tu. Starimo. Kako ces ikada saznati da li se nekada nocu probudio , trgao , nije znao sta mu je ; a ti si drzala recenicu, jecaj, neko saznanje ili njegovu saku kao strasan motiv da ga probudis usted noci?

 

            Uzasan pritisak u usima, glavi , pogledu , u hrani, i u svim nervima . Stojim naslonjena na zid WC-a , pusim i gledam , proveravam da li cisto anatomski i fizioloski mogu da vidim , da posmatram , da zumiram , da montiram ; Ovo je bio oprostaj od Bojana . Ne znam koliko sam puta to kazala i svaki put verujem da je zadnji put , da je definitivno i da je konacno , da nema nazad mene u zivotu sa njim, da necu preci preko poslednjeg "zlostavljanja,pretnje, neprimecivanja". Nemam snage da se odbacim. Nekaa me on odbaci, toliko moze on da uradi ; Zvucalo bi kulturnije, urednije, potpuniJE!!

 

            Pa sada , posto Je Kraj, progovorila sam, sve ili gotovo sve Ljiljani napisah – kako se ja samo plasim drugih zivih ljudi na ovoj planeti ; Vage me uce ravnotezi; i pretpostavljam strukturi odnosa , kako pravis odnos .

 

            Preklinjem GA ne za odnos nego za rec o kraju !

 

            Kako izgleda svet bez nemoguceg muskarca; jos dugo cu to uciti, savladjivati , gadjati , proveravati , iskusavati . Nikad nece biti sasvim jasno; ni bas ispitano, kao bunilo ili mesecarenje , kad se nenamerno udaras o stolove, o stolice, o vrata, o kasike , o druge ljude . I nikad nije prijatno , i uvek imas modrice , a ne secas se odkad, odcega .  Savrsenstvo odlaganja , na ceo zivot, to je zivot bez impossible man! Pokusavam da se setim da svet jos stoji, niko nije srusio Rim , Njujork, Aziju, Brazil; nije bio zemljotres; nikakva stara kultura nije Umrla . Kamen je idalje kamen, i dusa Je, postoji jos svet, niko i nista nije odumrlo , NIJE , nemoguc je vracen odakle je stigao , medju sebi ravne , jos ljudi razgovaraju , jos se ljube, jos su zaposleni, jos se poradjaju , jos se razvode, jos su i bolesni ; ja stojim i ne verujem; u soku sam; obuhvacena celinom!

 

 

            Noviji textovi: nov strah za nemoguceg muskarca! !           

 

                        Neku knjizevnu, a cudnu , nelagodnu , duboko neprijatnu , nepristupacnu a neverbalnu , teskobu osecam; i uzaludnost podnosim. Kao neki voz od kojeg Je vagOn krenuo svojim putem i postao nesto drugo , a u njemu , -  vozu se mesaju suprotne struje , - i kretanje , i zastoj, i onaj dobro poznati cim kad ti celo telo potrci unapred , i trgne se ,  i promaja, i potpuni nedostatak vazduha a nije anksiozno gusenje; i dosadjujuca razgovorljivost , ali i krajnji autizam; nesposobnost u izrazavanju necega, ili svega. Pokreti ludjakinje, pokreti koje izvodi sassvim sama ispred ogromnih i duplih staklenih vrata od baste . Kao besmisleni  niz asocijacija, koje se neodoljivo ponavljaju . Kao nizovi koji Jesu Hranljivi u Mesecarenju , u hipnosis, ili u Automatskom Pisanju , ali su beznacajni kad trpis, kad se bojis . Nista  nisam uspela objasniti , dragi moj. Tako je valjda kada je unutrasnja scena toliko snazna da nista spoljasnje, nikakav razgovor, nicije prisustvo, nekakva reakcija ili uopste covek kao drustvena zivotinja , ne pomazu ; ironicna, svakako. Nesto se ne da preneti , bojim se da je vise toga sto se ne moze nego moze saopstiti . Ja verujem , pratice me uobrazeni i suvereni filmici , sam sebi dovoljan film o tvome putu. Naravno, pridajem znacaj ponedeljku , 29 Septembru, uoci zadnjeg razgovora: videh tvoj jasan i proziran napad , nisi imao distancu, raspadao si se; nisi bio uzdrzan vec razuzdan i blesav , Trckao si po potkrovlju k'o Hari Haler , i pokazivao  nemir , uzasnu nervozu ; ne znam al mi se cini da ih, inace, niposto ne ispoljavas, nista nisi radio duze ili dovoljno dugo, kakogod, otvarao prozore i vrata i drao se, vikao i krestao , prevrtao, bacao telefon i svakakvu estetiku iz coska u cosak , pizdeo , imao i snagu i veliki bol. Takozvani dramski efekat zar! "ne moze tako nesto da mi se desi , pre cu dobiti kancer". Ne zelim glumiti majcinski nastrojenog pedagoga; slazem se – moj opis ulazi u san, u zonu knjizevnog desavanja malo izmestenog i previse idealizovanog , mozda cak srecnog i nesvesnog svoje vedrine , krivog i nezainteresovanog za kajanje, optimisticnog, otvorenog i pseci nasmesenog  Franza K, ili vec nekakvog Kamija , nedozvoljeno i nedozvoljivo ratobornog, zatvorenog, ususkanog . . No, smirenost, umirivanje, stalozenost i strpljivost kad pucas – nije dobar lek; to je kao zaspis usred bujice suza posto plac uspavljuje, i poznato je da se lepo spava posle njega; lici mi to represivnoj instituciji. Sto ne bismo masturbirali ako smo veseli, lomili kad besnimo i ne javljali se na fon kad patimo i plasimo se, da li je takav idealizam zabranjen ili zaboravljen . No, ti si mek i ostar, stalozen i postepen coveculjak . I neko ce te voleti, neko ce te obozavati, diviti ti se i plasiti  te se  – isto tako   , meko i neostro. Neusredsredjeno, nefokusirano. Uzalud moji eseji. Valjda mora biti tako kad ja ne volim vec piskaram o nekome ko ce voleti . . . ; Uzaludan razgovor: (zbog cega ga zamisljam razgovorom), zivnem te, smejes se slatko , voljeno ti je bice u potkrovlju. Mozda tada necemo imati o cemu smislenom da razgovaramo, reci ces: ma daj Amerina, idi i nadji nekog koga ces da volis, jedino da volis!

 

            Peti je Oct, i ja eto ponovo na putu , izvan mirnog mesta gde cu ostaviti svoj fizikus, hemijski miris i mozdani misic; stradanju nikad kraja. Hladna sam, obezglavljena, usamljena a sustim , i pokusavam nesto sapnuti ili promucati , jos posranija, jos zagovnatija, jos upisanija. Ne mogu naci dovoljno upecatljiv pridev . Znam da moram iznaci nekakav sistem , izvan ljudi; knjige ce mi , kao i zaljubljivanje , molitva ili (ne)strpljenje, necije milosrdje i sazaljenje , pripadanje necijoj kuci, necijem novcu i obrocima; tusiranju ili prostiranju vesa , utapanje, slivanje u neciji krevet, upad na neciju teritoriju i zicanje milosti – sve ce mi to slabo, iznureno i malokrvno pomoci.      Pa sta ce mi  pomoci; da nista, ama bas nista da ne cekam – cekanje je uvod u izmenu, a nista se ne menja. . . sada je to daleko teze sprovesti , jer je Bojan umirao , i najzad je  umro. Moze da me pridrzi , moze da mi sapne tajnu i nagne se nad krevet  u kome tog trenutka spavam , mozda cu mu jedne noci oteti ruku i spavati sa njegovom rukom , i mozda cak svrsiti zamisljajuci snagu njegovog tela , moze me saslusati i reci nesto novo , reci glasom, zvukom i smehom starih vremena, ali nije vise postojbina i uteha , nema nikakvog vise znacenja, izdaja je preovladala, i pobedio je strah, i zbrka, kosmar , labirint uskomesanih teznji, nekada osecanja , treba da vaspitam naklonosti opet i da stanem, govoreci, ja nista, nista ne osecam. Nemam kontrolu jer mi nije potrebna ni za sta; sramota je poceti i zavrsiti sa nedostatkom osecanja smesno da nije tuzno.

 

            Ne mogu da poverujem uistinu: nema nijedne jedine govnjive poruke u telefonu , a prosetala ,sam po celom gradu u sumrak , nedeljni odusevljeni sumrak posle rucka!  Ukusnog.  

Sama sam, sama, ; sa svojim izvitoperenim ukusom, sa zestokim strahom , s hodom u prazno , s kamenom u saci i sa miloscu bogova da jesam prokleta a zivim valjda zbog necije besmislene odluke ; apetit bez gladi , i ogromni talenat bez kapaciteta. Nema sazimanja, gusto i gusto, gustina cistog disanja. Gustina zive celije! Odvratno! Kuda se usmeriti? Kako napraviti zatvoren, sasvim zatvoren sistem, da niciji ni miris ne prodje do mene; a kamoli namera, dobrocudnost ili teskoba, necija? Kako ne osecati upravo nista? Kuda se kretati,,da ne izgubim linijetinu , ostru i masnu? Strahotno je mucenistvo kome ne sagledavam razlog , polaziste njegovo i smirenje, njegov pad , osim lepe ili nastrane, ali jako osvetljene knjizevne apstrakcije , . . . i da, nikako ne smem zaboraviti svoju odluku da postanem autisticna ,  -stagod to ovoga puta bilo. Ovako cu umirati od straha; onako kako ja vidim na svetlosti razumske dvonozce-oni su uvek istovetni; uvek su istog stanja i raspolozenja , istog nivoa i tu nema stepenica; smireni su, u krizi vode uredan ili ujednacen zivot "jer ako mi i to ispadne , onda sam stvarno gotov"! , i imaju uvek isti mozak i sklop, u nervnom sistemu im se nista nije otrglo ili splaslo, izgorelo suho. Oni vode covecanstvo u pravdu i sveopste bogatstvo , odnosno siromastvo – sve jednako za sve , njihove ideje ce omoguciti da prezivimo, mozda i ja da prezivim ; to je ono malo dobrote sto produzava opstanak; po svaku cenu . U mene nije taj poredak , a mozda ga autizmom dosegnem. Ja , hemijski nitkov hemijska olovka . Moram se naterati , najozbiljnije, potrudi se , odglumi tupost, neosetljivost, cist i plemenit kamen , jak ravnodusni izraz;  mucenje ce biti jos vidljivije , nema veze, potrudi se; pokusaj pa da vidimo hoces li se manje plasiti tudje volje? Nemoguce da su svi bolji od tebe. HOCU SISTEM . . . . .

Necu bes i strah , ne zelim  uzaludnost mita i bola. To je mitotvorenje, to je fabrika afekata . Fabrikovanje istog coveka, to radim. Potrosila sam valjda toliku negativnost, ili je usla u metabolisanje? Mirovanje! Bojan me je naucio necemu! .

 

            Hej! Bojan ce mi pozajmiti novac. Ko bi o tome sanjario? Radovati se sebicnom, fuj, ili posredovanom , previse usamljenom coveku, bicencu kome se ne moze bas nista , apsolutno nista pruziti. Samo vise od istog – daj vise sjaja , vise apsoluta , vise istoga!  Da li je on poceo lose razmisljati o meni, nemam pojma , no ja jesam o njemu; nov dokaz za trágicko?  Iako je iracionalna ljubav prema njemu – sipka u bazenu punom slane vode za koju se drzim neprestano , neprekidno, uvek; iako je iluzija i oslonac bila moja izgovorena recenica , da ne moram pisati ; drska je bila recenica, je bila iskaz koje JE nekako trebalo zavitlati u svemir i ne ocekivati odgovor; iako je nerazumnost mojih osecanja zapravo  - utesna laz koja pobedjuje strahove bebe u noci; iluzia umascenih prstiju kokos cokoladicom pre lifta, pre koracaja i nadohvat predvorja necije sumanute tuzne strogosti ili neozbiljne discipline , - ergo , cak i ako sam od njega morala napraviti utopiju , - nemoguceg muskarca u ronilackom odelu , samo i jedino zato da ne bih ja izdahnula od snage i brzine svoga misljenja , koja je uistinu pretila da me zakolje na spavanju  , to misljenje koje trazi sagovornika , koje crveni i prenerazi se od gledalista trazeci poznato lice, ne bi li se realizovalo i puklo na sekund pre spustanja svih zavesa te velicanstvene gradjevine atinskoga, niceovskog sveta a da opet sacuva paradox zabranjene ljubavi i zaborava koji se postize rusenjem dogmi i razmenom poruka u telefonu . To smo postigli.Stigli smo. Voleli Se. Voleli ideal secanja na granicu .

Nisam bila jasna, nisam htela. Prosle noci bese mi  i mucno i nisam mogla zaspati od snage sopstvene iluzije , , kao da se svaki put vraca u prazninu i u nepostojanje , pre svoga rodjenja, pre nego sto ga je iko upamtio , kao da trazim samo razlog da napisem sto bolji text ;

Ali ne; vratio se u nepostojanje, u  vazduh, u vlaznu vatru , u etar, u zvuk u slusalicama kad se zavrsi opera ; u zvuk u slusalicama pre nego sto progovoris – mazis se sa mikrofonima :

a  ja stojim , vicem , mlataram prstima, vrtim se po odaji od nelagode , ne verujuci da je sve bio ,san , odricuci izmisljotinu , nemajuci srca da poverujem u snagu maste, samo maste , i necije praznjikavo srce koje ti je, sve vreme ti se to dogadjalo , zamenjivalo apsolut , sagovornika slicnih razmeera , subjecta sirokih ruku i slicnog zagrljaja . Hoce li se vratiti za pedeset 50 necega , 21 gram? Hoce li se vratiti na nesto? Ko to zna da ti kaze, i bi li ti kazao?

                        Oh kako sam nemilosrdno i epski knjizevnisala Bojanu danas . Premda je umro; pretpostavljam zato; kao, moram da dozovem drugog coveka , cak ne partnera , drugo i drugacije  ali u odlucujucoj drazi slicno ,ili samo istorodno zivo bice; cak nisam pojasnila kriterij . Nisam imala vremena objasnjavati. Uvek meri vreme. Dakle , moram nekog da pozovem ; moram nekome nesto reci. Poslati neki signal da znam da svet uopste nije umro ako je za mene zavrsena komunikacija , poslati talas da svet nije umro , tj , da ja nisam umrla, odnosno tj, da ima jos razloga da zveci lobanja i prevrcu se vozovi i struji voda pod zemljom , i pali se planina od snage kamenja i mitova , da je jos racionalno da lobanja i tkivo cine organizam , da se cuje glava, i hemija, i odnosi, i da tada jos nije umrlo kazivanje , da se ima sta reci , i jos; biti tvrd, plemenit , cvrst i spokojan, istrajan u nameri da govoris, jer ima razloga . On nikad nije cuo onakvu tisinu kao ja prethodne veceri , i zato ne shvata sto insistiram . Ne mora nikad od toga biti , postati knjizevnost , cak ni pismo. Bez pretenzija. Da li mi on veruje! Ne moze da mi poveruje! To je zapravo osnovni sukob. Prosto,- sam Logos je zakon zivljenja ;  razlog i govor. Ostali neka zadrze pometnju i smutnju , neka ostanu u posedu suprotnosti i konflikta . Pisem manifest?? Jock. Kriziram na nepostojanje i na ostrinu istog, na doslednost u nistavilu. Mislim , moja je profesija mogla biti pesnik nespokojnog i protivurecnog vremena; odnosno stav proklete, govorljive , ali uzaludne ljubavnice , zene koja je sama sebi muza , kojoj nije potreban spoljni ljubavnik jer ga sadrzi u svojoj pretpostavci ili experimentu, a test realnosti ce je uvek razocarati , ostaviti na cedilu i zbuniti. Uvek ce promasiti temu. Uvek ce je odloziti u fioku, taj spoljni mladic. Uvek ce govoriti o vecnosti, on. A ona odlicno poznaje tu bes-konacnost, i zna da se taj film u njenom pamcenju nece dogoditi. Znaci , ja uvek bivam odlozena, sutnuta, preimenovana , zamenjena; posedujem obicno samo jednu ili dve osobine za zenu koja bi bila dostojna da bude njegova, da mu bude! Necu mu biti. U redu je cak i to! Ja u sebi , na zalost, drzim bravu svih kljuceva, znam koliko i zbog cega dotle mogu da pripadnem ili propadnem. Sama sebi motivacija, motiv, rasipanje, Dionizije ili neki mracniji i raskalasniji bolesnik ega ili estetickog nadigravanja , rasipanje je osipanje ili raspad citavog sistema; oseca se po mirisu , po zlu , mucenistvu, dezorganizaciji i sumanutom lepetu nagona , lepota njegove nerazumnosti nadilazi moju i uspeva je izleciti. Oh, hocu li prideve ostaviti napolju? Neka prodje ovo doba ponizenja. Pisem ti u telefonsku sekretaricu o necemu sto mi je kriza, i sto ti ne uspeh saopstiti u spojenom iskazu. Nema tog Logosa da me spoji. Nije napisan taj rukopis. Bojim se. Bojim se. To nije dovoljan Logos.

 

            Blagu ludjacku kosulju da navucem, sve preko glave, i da me stegne, pritisne, suspregne, nemoj da dises please. I da postanem ludjakinja, esencija iste, sve ovakva kakvu me pamtite , doktore nemoguceg muskarca! Da postanem potpuno i sasvim luda, u svakom bogovetnom satu prezivljavanja, u opstanku. Znam da ne razumes, dragi. Ako ti je lakse , isto je sa mnom. Jedino je ziv, samo je preziveo impuls da zabelezim svaki pokret, akt , i recenicu, i iskaz ; mozda od toga prezivim i pocnem da varim . Mozda saznam svoj kriterij za banalno , uzviseno pametno, uzviseno i normalno. Ne u knjizevnosti, kazivanje je optereceno ; pisem puno i pricam, govorim puno, u slapovima i u napetim disonancama ; ali od tih pregrsti , od te mase i grudvica, ja ne postadoh bolja, ili otvorenija osoba , cak , jos sam zatvorenija, jos mracnija i natmurenija, jos cudljivija, - tako cak unistavam , razgradjujem zive odnose . Imam silnu, ogromnu i strahopostovanja dostojnu zelju da prekinem , da prestanem sa svima i sa svakim. Dosta je montaze , kamera i snimanja zvuka , dosta je bilo strpljivosti i Pandora, dosta je bilo pokusaja i zumiranja odlucujucih intimnih momenaata priznanja, koja zavrsavaju u jos vecoj , masnijoj sutnji ! Gasenje jezika. Gazenje i smrt odnosa. Polupajmo skrin. A umesto istine, iskrenost, a dogadjaja – dozivljaj. Acting-outisanje se zavrsilo velikim umorom. Smrt odnosa, ne nije smrt odnosa. Nego dva coveka, dve slicne vrste – do odnosa ne stigosmo od vremena, pameti, inteligencije, prilagodjavanja, od izdrzavanja . . . Ljubavnik je umro, sa ili bez dozvole. Cilj mi je ubijanje preostalog vremena ; od sitosti i dijaloga, blizine i priljubljivanja, od pokusaja savladjivanja Bergmana nema nista. Hocu da ubijem vreme koje mi je ostalo do mene – blago meni ! Ne zavidim vise nikome na Njegovom ubistvu ili sladostrascu , mogucnosti samo takvima izgledaju ! Ne razmisljam vise sta je iza roletni ili u « onom » stanu, svuda je isto ! Biografiju pisu pisci knjiga, Margarete. Ne divim se vise nicijem samoubistvu ili drogiranju , razgovorima ili snevanjima – Blagi ili glumac u samo njima znanoj nepodnosljivosti spremaju uloge ili pripremaju filmove i veceru za prijatelje. Stvarno je sve beskonacno isto – mislim da je istovetnost glava tog otrova. Nadala sam se slicnosti i bliskosti, koja ce zapravo razlikama uspeti da me upotpuni i da mi sve objasni. Pokusavam da sacuvam zdrav razum u zestokim dnevnim kretanjima ili dnevnickim zabeleskama , i kad otvaram vrata necije kuce, kad trazim nepristojno ; ili kad se pripremam, secanjem na nekog ko je na putu , da uhvatim neciju ruku – ali na mnogo prostora, i u mnogim umovima je tako. Uvredljivo je, ponizavajuce je prinositi zrtvu krevetu , ustima i kupatilu , stolici ili kasici. Ali je jos teze sastrugati sebi lice, da te ne gleda isti pogled. Zelim stvarno da uspem u zaboravu , u neosetljivosti, u nedostatku ambivalencije. Da ne reagujem nikako, ne da cuvam vec da nemam reakciju – to stanje svesti prizeljkujem. Ne bih bila sporna ili slozena, mirovala bih. Ravnodusnost je presiroka, svejedno obuhvata doslovno sve! Elasticnosti nema jer ne postoji napetost. Nema razvica. Nema represije jer nema posmatraca da se pobuni. Nema nikakve sutnje jer niko ne govori. U cutanju ces postati ostrija. Takva ostrina nema meru , potpuna Je.

            Uzaludnost vice i jauce trazeci vreme. Tvoju potpunu nepomucenu paznju. A vreme se rasparcalo , razbijeno je na kockice. Sav uzas udara u krvotok od razbojnistva razbijenih kocki.Iz sadasnjeg vremena procenjujem da sam gotovo sve naopacke uradila, svaki postupak. Uzaludno , u nepovrat razbijeno vreme . Nekakvo samoubilacko vreme. Sadasnje vreme kaze da je sve bilo postavljeno , u mojim sistemima vrednosti , kao fatalnost , greh , greska, plitko suvise povrsno zakljucivanje. Lako misljenje. Cak se ne mogu setiti koji dogadjaj da okrivim , na kojoj tacki je pocelo fatalno proklizavanje u experiment i u bezumlje , u granicno stanje racionalnosti koja uzrokuje vrlo pogresne cinjenice i dogadjaje , koju stvarnost da optuzim da mi je ukvarila i percepciju koliko i naglavce, neosmisljene , brzoplete i autodestruktivne cinjenice? Koji dogadjaj mogu obeleziti kao pocetak rasipnistva i raspadanja? Sta je dovoljno stvarno? Ko je ucenjak ostroumlja? Koji je bio uzviseni , apsolutni kriterijum za sticanje filozofskog znanja , za laz u privatnom zivotu, za mastanje o Muskarcu-Umetniku koji ce zaceliti rane , , ili za izbor zaobilaznog puta?? Oscilacije su bile , zapravo, razlog za veliki strah; ne zelim da objasnjavam. Da sam znala da se plasim stvarnosti  , i da odbijam da se probudim iz dugotrajnog sna zbog straha od loseg izbora; da sam umela da imenujem opasnost , odnosno samu crtu izmedju razuma i potpunog bezumlja , znanja i savrsene iracionalnosti svojih motiva, pobuda i pokretaca ; da sam naucila da govorim i da sam znala dobro delo ili dobru vilu obozavati i prizeljkivati , a zlog demona imenovati u orgijastickoj oniristicnoj kulturi ponistenja, i pobedjivanja; i da bilo meni moguce da osecam, da osecam, da ista osecam, da ne razmisljam i ne plutam nego da osecam kao ostatak zivog kosmosa, kao drugi ljudi, bila bih pomilovana i spasena. Jer, taj strah , zar ne , bio je samo simbol prestanka komunikacije, rezignacije , i jako, visoko popunjene rupe o svesti koja nista ne resava , i nikoga ne oslobadja, gomila samo isprazna znanja u nedogled  -  pa onda i ja necu isplivati nego cu se ugusiti, verodostojne, zdrave i prave mrtvace cemo sahraniti  , a u sebi vec isceprkati alternativu, koja me eto prizemljuje u odvratnom poslepodnevu, popodnevu , i koja zarad refleksije trazi adekvatniju rec koja bolje zvuci , koja od dosadjivanja pise o rastanku od vremena. Svaki dekadentni eksperimentator naci ce, skoro uvek, materijal koji je primenjiv na njegovo tadasnje stanje stvari, svesti. Usaglasavanje teorije i iskustva. Primena poezije. Rusenje uskog koloseka saznanja. Cynic.

            Jesam. Nisam. Ali, slobodnija sam od Gustera. Hodam iza ograde , van medija, cesto je neosvetljeno ili stakleno , ali mi niko nije predodredio put, niko mi nije dao gradjevinsku dozvolu, ne zavisim od okolnosti, resetke su predmeti a ne moj uslov. Moj motor je sasvim licni – radost bola je izvanredna!

            Da li dobro gledam ili posmatram iz debelih zidova? Mozda su zidovi mog eksterijera jako debeli , i vrlo neprozirni? Mozda ja zivim u velikoj udobnosti? Kroz svest? Samo zbog refleksije? Da postignem teorijsku nezavisnost, citaj nadmoc, a siromastvo je bolest koja nije trajna, ili ako jeste, ne dotice srz? Jesam li se utesila , da li recenica moze zameniti sigurnost? Tesko je poverovati , ali; svi se najrealnije, najornije i najmaksimalnije krecu u odredjenom pravcu , uvek imaju egzaktan pravac. Jasni su i veseli , sasvim su prozirni i izuzetno svetli, gotovo oslepeli od sjaja savrsenog sveta. Prave nenormalnu buku, zbijaju se u sve sire, tesnije i zagusljivije redove, prstenove; kasirke i javni servisi ne postizu, ne uspevaju stici tu brzinu. Hodaju, trce, koracaju, i zdravi i bolesni, to je izrazito mahnito , uzbudjeno i opsesivno. Ne kazem da nemaju svoj cilj; jos manje tvrdim da su iluzorna, usamljena i opsta gomila tela, ruku, usiju i ociju; nisu. Nisu izasli iz knjige ili apriorne filozofije, iako mogu da formiraju a priori poredak za nove generacije, nov oblik teorijske robijasnice. Necu da verujem da sam ratvorila i rasparcala vidljiv i zivi svet u hrpu pojmova, u apstrakcije koje naknadno objasnjavaju i resavaju frustraciju , strah. Bojim se apstraktnoga! Bas zato se uveravam u zivost i autenticnost tih ljudi, obezglavljenih, anksioznih ili srecnih, kakogod delovali, iako nalikuju masini, ja ih volim. Cisto koliko da se izmaknem u zadnji red, i da nekako, makar iracionalno, opravdam svoju ravnodusnost i vrednosnu neodredjenost. Ne mogu biti neutralna; a, istovremeno, prezirem, volim, ili se plasim. Ne moze sve to odjednom, to nisam naucila iz svojih teorija. Isprana sam ; jesam li isspravna ? ja zivim monaski, oribana, i mentalno i somatski, oribana, ocetkana i dezinfikovana od svih savremenih tendencija i modernih vraceva. Jedem djubre, spavam na djubristu, upijaju ga moja pluca, i verujem da je djubre istinitije od firmirane robe. Na zalost, jos uvek se ne dam osloboditi forme – zato i  razgranicavam djubre od ostalih vrednosti ; forma – pa to je prokleta konstitucija , uslovljenost hranom, picem, snom i roditeljima, zato je napisana i biografija svakog od nas, tamo na inteligentnom, platonistickom horizontu. Krhkost, sumornost , filmovi koji te ubedjuju da mozes nadvladati okove kauzalnog i neminovnog , ogorceni ispadi koji ucine neznost neophodnom – sve sama Forma ! Zvucim tuzno. Jer sam vlasnik nicega, a postavljam pitanje da li se sama razlikujem od svog poseda. Biti u vlasti bica, bivstvenog, daleko je teze i treba ga zasluziti ; svako je uvek NE-BICE, tako pocinjemo, i veliki je put, i ogroman izbor da li zelimo da napustimo Ne-Bice. Izneverila sam svoju crtu ili svoju ljudsku prirodu, procerdala sam talenat, ako sam izabrala bice – moje ne-bice saada vodi rat sa vremenom ; koliko jos vremena imam da svladam nistavnost ? Depresija ili nemir, sloboda ili vrtoglavica su estetika. Oni nista ne znace, nista ! Preostao je rat sa vremenom za izbor. Bice i ne-bice se utrkuju sa kretanjem jednog casovnika.

            I, ipak, sve su to zamene za jak i jasan dodir. Zagrljaj tvog deteta, plac kad izgubis deo sebe ili tog sveta za koji sve odvajas i svega se odrices da bi on imao srecu i ispravniji pogled u nebo , , odrices se najvise svoje slobode, verujes da je tvoje dete tvoja transcendencija, tvoj Bog i batina, tvoja bozanstva. U stanju si sve napustiti osim taj intimni deo , taj produzetak sebe, u stanju si svega se odreci osim te osobe, tvog deteta i tvoga dela, vrhunske li sujete i autozaljubljenosti! Mozda ja tako opazam. Nikaad nisam dostigla taj nivo upijenosti, nikad nisam zivela toliko zaslepljeno , a licno! Ako se rasplaces,  ako zadovoljstvo ili oslobodjenje nisu nadvladali. . Tesko da ja razumem . Cak iako mi hod u sumrak, roletne, zavese i svetlost stana – dozvole da vidim; dozvole da naslutim – tesko cu uspeti razumeti sta sam videla. Sta vidim – tajna je tajna, privatni zivot je privatni zivot, dusa je dusa, zajednica je zivot u dvoje ili u vise clanova,  ali mene zanima osobenost kako TO drugi postupaju, prosudjuju i osecaju. Mene zanima individualitet. Kako se to zivi sa lakocom? Ili je cak i teze nego meni, mozda je isprazno, obicno i banalno, mozda je nepromisljeno, mozda je od lampiona i sljokica, no, mene interesuje kako izgleda vizuelno. Zato i pripadam filmu! Mozda je istina da sam invalid , sprzenog li senzibiliteta od teorija , amputacija uspela ali je pacijent preziveo , sad ne mislim na matericu, mada i ona ima vidljive reference ovde. Da, moguce je; nikada nisam tako postavila ciljeve, prema spoljnom svetu. Prema javnom i imovini. Svet je poredak, a unutrasnji svet je cist hedonisticki manevar. Iznutra je lakse? Da li je vaznije, da li je dominantnije, da li je "novac" napolje ili unutra, da li je "dusa" spolja ili iznutra, koje su vrednosti sigurnije, gde se zacinje shizofrenija, i sta teorija refleksije cini ostatku covecanstva koji nije samosvestan, sta covek od istine moze uciniti? Vracam se sad knjizevnom textu, posle iskoracivanja u esej. Svakako, sve sam pruzila bolesnicima, zavisnicima, prijalo mi je da neko zavisi od mene i da to bude beskrajna jadikovka a ne bi bila da je moje dete, moj plod, moja celija i buducnost – ergo, pruzila sam bolesti, samosvesti , materijalu i rukopisu. Davanje u mom je zivotu zastranilo; to izopacenje tesko da iko prati, mozda moj bes ili neznost pobude, izazovu tudji bes ili neznost, kao u dopisivanju, medjutim, moj vrt je sasvim moj geto, takvim je zidan! Ja nisam, ocito, nista bioloski, iskreno, supstancijalno, fizicki i iz ciste radosti, ikada znala dati. I ne ocekujem da dobijem ono sto nije postojalo ni u meni, ni u usmerenju, u nameri i postavci. Bice da zivim kao produzetak, organski i facijalni, sanjivi i ogorceni, mog mozga i svesti. Jalov je ovakav put, a iz samosvesti, iz ljubavnog govora, iz Drugog, zatocenog u mojim dupljama – naviru i nadiru bol, beda, beseda. Nisam ja to takvim zamislila, ja to nisam zelela – mislim da je to zestina kojoj nista nije ravno, sasvim neuporedivo i netakmicarsko stanje srca , uzivaj plodove svog misljenja!

 

            Gadno je reci, al' nekad treba. Citava se moja reflexia probudila , podnabula , otuzna, cak i suncana, i vrlo jesenje sposobna da sad primi dar krivice. Dar i talenat, prokletost , no kauzalni knjizevni rod je takav. Nije prijatno, ali nije ni teskobno koliko sam ocekivala. Kao da vodim dvostruki dnevnik, ili pisem pisma obrnutim polovima istog coveka. Dva recnika su, i dva prevoda su. Dve emocije su povodom istog stanja stvari , osecanja se nadmecu i ne mogu prepoznati koja je prava. . Prijatnost, teskoba, nada u pad, potreba za priljubljivanjem pre konacnog gubitka dusevnog zivota?! Ali i eksperimentalno , i saznajno, casno – vrlo je velika rana i izolacija , usamljenicki put, buran unutarnji zivot. . . Neki filmovi nisu za pubertet; isto tako, introspekcija nije za svaki tip dovoljno dobra, nekoga slomi, a neko svoju unutrasnjost pobedi, postajuci nova unutrasnjost . Ne znam kako to drugacije da kazem. Veliki je bol osamljivanje, naravno, prerano. I izdaja je, i optuzba je , ali ni saznanje nista ne moze promeniti – a tek svest! Nauka je u okovima. Svako zivi osudjen na svoje coskove i svoje granice, mozemo promeniti percepciju! A zatim, meni manjka spontanosti da te zakljucke izgovorim, da to kazem. Jos jedno petingovanje i tajenje sustine, precutkivanje istine, ponovo sutim svoju kob. Kao da pisem pismo ne bih li se oprala. Svako poslepodne ubijam vreme, ne proucavam nista, cak ne citam. Jedino sto me zanima jeste rusenje granica i obicaja, estetike i cuvenog reda; ja proucavam kako izgleda u imaginisanju, kako funkcionise senzibilitet, isto kao ucenje filozofskih pojmova; sto tecnije i brze, ne bi li savladala strah od izlaza na ulicu i upoznavanja svoje prave prirode, prave majke, prave zelje i pravih motiva. Branim se od anonimnog suda o svojoj neosetljivosti ili hiperosetljivosti, neznanju ili preteranom znanju, svenista su isti. Ja prekopavam refleksivne zidove i tvrdjave , podmecem eksploziv, rusim, hocu da saznam postoji li dublji tunel, visa ideja kojoj se treba zrtvovati, postoji li cistiji vazduh i potpuniji, celovitiji labirint???!! Nista novo ne zidam, stojim. Zasto bih ista podizala ako u osnovi postoji savrsenstvo do kojeg ja ne umem i ne znam stici, a priori, nije li ono celo? Nadam se skorasnjoj tuposti, sanjivosti i zamucenosti, i neiscekivanju iceg. Gledam. Zurim. – Znam da nemam sta pruziti. Odavno je prestala razmena, da bih nesto dala, moram nesto i uzeti. Takav je krug. Tako se oduvek i radilo. Nista ne cekam, zaista nista. Osim novog izbacivanja iz ranga jednakih, pozeljnih, i koliko-toliko uobicajenih, zadovoljavajucih.No. Eto, ovakva su moja predavanja iz refleksivnog pada napolje iz sistema. Out of  order, koliko kosta? Sta najvise strada?

            Zaljubljenost podize imunitet . . . Rat protiv ogromnog zla. Krupne reci, dramski efekat, dramaturska tenzija i rezija po modelu uveravanja, ubedjivackih definicija izmedju nepoznatih entiteta A. i B. Kazi  mi, koji je pravi smisao leka, znanja , kulture kao stila za pobedjivanje, u prilagodjavanju-medju nepoznatima-u ostrini-u bujici mrznje ili takmicarstva;  koji je pravi razlog vremena (neznosti), zzlobe ili utehe kao metodologije u savladjivanju teskobe , koji je smisao eksperimentisanja i potrage? Znas li ga? Sta je u tome lek, racionalitet, pojmovni vokabular , izmicanje krivice u jednom skoro savrsenom poretku ili kontrolisanje iracionalnog; onog sto i uvodi u bolestine? U teoriju, imaginaciju, pa jednog dana i u bolest. Zar sve to navire iz iracionalnog? Da li je moguce da bice i bivstveno ne mogu da odrze ravnotezu estetike, umnog i bezumnog, srca i plemenitosti? Zar uvek moramo prizivati demone i carobnice , traziti lek izvan nas samih? I ako si siguran da je neko, kogod, izleciv – zar nije prvi i osnovni zadatak, duznost biologije da probudi ili motivise metafiziku, sve snage nauke da se iskoriste u savladjivanju losih, zlocudnih, represivnih  i pogubnih celija, zar nije najvaznije razvijati imunitet , brinuti se da li neko pravilno razmislja , da li veruje i da li ume misliti i sire od pojedinacnog i duze od  objektivnog lanca; zar nije najbitnije da se oslobode njegove sposobnosti odbrane, i doslovno i simbolicki knjizevno, da se prilagodi, da se odupire, da bude na dostojanstvenoj visini, a da ipak ima mir u smislu potpunog, disciplinovanog i prijatnog ovladavanja svojim zivotom, da se pomiri i da zna da zivi kao pasivan, trpan subjekat? Zato sto je to velika istina sacuvana u samom univerzumu? Ako je neko izleciv, nezavistan od metodologije, ako verujes u njegovu sposobnost da se otrgne lekovima, hormonima i instrumentima za poboljsavanje vec postojecih, ali ostecenih funkcija njegovog tela  -  zar onda nije cilj da se smanji entropija i atrofija; smanjiti i urediti nivo nereda i ucesce uzasa??! Da li je moguce predvideti ponasanje mozga i hemijske mase, integraciju ponasanja sa razmisljanjem, i hemije sa pravom ljudskom prirodom, ne sa necim pozeljnim i savrsenim ili adaptabilnim vec sa zahtevom da svako ima svoje srce i svoju licnu misao, bez ometanja i uskladjivanja? Da nije uzaludno ocekivati da taj i taj organ ili nerv, kao hrabri pojedinac, istupi,,, otrgne se svojoj minijaturnoj ali kompletnoj mikrokontroli, da ne kazem homeostazi koja je dotle zadovoljavajuce o njemu brinula, otrgne se vojsci i redovima gena, dispoziciji koja potiskuje glavu i hemiju, citavu materijalnost u baru neprilagodljivosti, odnosno bolesti; i pokaze, zatim, drugaciju reakciju na istu draz, nadrazaj i stimulans, ako to ne uspes, zar nisu svi napori za lepsi zivot – puki san, i isprazna sanjarija? Sve prave hipoteze sta je nesto znacilo ili predvidjalo, u kom pravcu se razvijalo, zbog cega nije bilo leka ili se najzad pronasao lek, niizcega – imamo tek a posteriori; kada prodje vreme; kad se zavrsi rat. Svacije pretpostavke o razlozima bolesti su odvise u duhu njegovog ukusa i granica koje on moze zaamisliti kao prekoracene. Niko nije izasao obasjan Apsolutom!                                Uffffffffffffffffffffffffffffff. Smaranje. Na putu ka Budi – cak ne znam sto tog klimaktericnog Filipa opsedam i ispitujem gradivo; on najvise zeli, zudi da leci pravog bolesnika, da mu olaksa, da izadje iz okvira nauke, svoje plemenite volje i ljudske trpnje, ne bi li prosirio granice iste te nauke, uvek zasvetli problem u tami stana i u nocnom kompjuteru, otvore se vratanca i on moze da nasluti, on kao lijecnik, moze da nasluti resenje, moze da vidi kako transcendirati telo, a ipak gadjati bolest u srzi, u materijalnosti nervnog sistema, nista tajno i nabreklo, ali ipak transcendirajuci bolest. Zaslepljenost je opaka. Treba  naci put napolje. Medjutim, ja se maximalno mazim; meni nema leka, treba mi novac da mogu kupiti odgovarajuci lek. Ostalo je razgovaranje. Pocinjem da ceprkam po medicini , i da muzem lekare, nekako uvek zamisljam da neka veca dusa, neki visi rang, status kao u Indijanca, isterivaca djavola ili budiste – mora cucati i sanjariti u lekaru; ne mogu zamisliti da im je nivo svesti prosecan, opojno lukav ili egocentrican do mere da zbog narcizma spasavaju zivote, nose bele mantile, i razmisljaju o lekovitosti, odnosno uzroku neizlecivosti odredjenih sindroma ili bolesnih stanja. Verujem da mrak sija uvek uze od svetlosti. A ako oni dozvole da nadvlada noc – bice sujetni, nezadovoljni ili sami suvise ranjivi da bi razmisljali svesno ili pozivali na svest, okupanu dusu! Verujem da sami moraju preseci neke istine, biti mocni na sopstvenom primeru; necu im verovati ako pokusavaju da zavrse zivot, licni i individualni put integracija, lececi neku izuzetnu bolest. Njihova je duznost da nekoga od nas testiraju kao esteticka bica ; no prvo oni moraju biti probudjeni. Uverena sam kako mogu uci i otvoriti Zvezdu i zaslepljen bunar , rastvoriti svetlost, oni su stvoreni da nalikuju Bogu, a niko ne zeli da sam bude gazda svoje sudbine. Medjutim, neki od nas vole da kopaju po sustini tajne, vole da vide da li je u samom telefonu i sagovornik, da li su u televizijskoj kutiji i mali sivi ili zeleni ljudi koji vode program, prosto, volimo da znamo da li film nastavlja da traje, kao film, i posle poslednjeg kadra i odjavne spice. Nama takvima naopako i introspektivno okrenutim, usmerenim, valja odgovoriti na pitanje. Trazimo samo da vidimo taj izvor svetlosti, da nemamo sumnji odakle navire toliki sjaj. Mozda lekar mora biti zdrav, aali bolovati od vestine 'biti sposoban da se razbolis', bolovati od neravnoteze i oscilacije, stalno dinamicno i zdrav i bolestan, i budan i uspavan. Transcendencija je lek? Nebeski zivot ce izleciti? Pojmovni aparat ce ti razjasniti svemir, tvoju ulogu unutar sebstva? Ako je represija sveopsta, onda cemo njene siroke zrake osetiti uvek po obodu svog zivota, i svog iskustva, i svoje jedinstvene, ontoloske i krvave prirode? Tuzno ili ne, svako pokusava da utuce, da unakazi i da pokusa onesposobiti svog demona – naravno, ako zelimo srecan, dug i veseo , uspesan i zdrav zivot bez ometajucih samo-refleksija. Ali, zar bolest ne nudi alternativu, zar ne nudi promenu i menjanje gledista u okviru istog zivota i istog spiska pojmova i istih razgovora i istog puta koji se nece promeniti do "sledeceg deljenja karata"? Zar bolest nije andjeo-cuvar koji kao neka filozofska selekcija, odabira najbolje u osobi i dozvoljava joj da se bori sa zlocudnim i mracnim silama, pobedjujuci bolest, budeci na poniznost, bez nesrece i samosazaljenja? Nije dobro ziveti kao da je bolest kijavica ili telesna mana; znaci tu je, ali je i nema, postoji, ali nema uticaja na nas zivot. Ona nije demon, ali nije ni nesto sto je prozirna stvar, uginuo pas na drumu, prepreka koju treba pojesti ili koju ce izmeniti dobar sex, dobra torta, i burno prospavana noc! Izvor je u dualizmu. Izvor je u uvidu o nasoj podeljenosti. Izvoriste je u onoj tacki koju smo pogresno odabrali ili smo na pogresan nacin poceli da je savladjujemo, verujuci da smo sami motor. Lekar mora bolovati od jakog nad-ja; medjutim lekar jeste vrac. I u tom znacenju, on je alter-ego i svome dvojniku, i onima koje izabere da provede kroz tunel ili labirint. Nema leka pravom doktoru! Mora ziveti u dualizmu sa radoscu i vrlinom, njemu je Bozanstvo predalo dan i bdenje, zdravlje i andjele – samo na cuvanje. Nikada ne smeju zaboraviti na ogranicenost svog zivota, i na konacnost misije.Tuzni ili srecni. Kada spasu zivot, kad su rezultati u dozvoljenom opsegu. Oni su reflex. Oni slusaju! . . . . . . . Tako se ja nadam, u iluzornom kretanju kroz mrezu lekarske retorike, da ce mi neka dogma ili moderna vradzbina , ma koliko iracionaalna, biti lekovita i utesna. Da ce me osvetliti i uzdici iznad bede i unutrasnjeg jecaja. Da cu pobediti nelagodnost, u fizickom i culnom. Da cu moci ziveti sa ogranicenjem. Ako imam visak, on obicno nije nista vise nego upoznavanje sa svojim granicama. Konsekvencama svoje etike. Posledicama svakog postupka, a narocito onog granicnog, samo delimicno zakonomernog, libidinoznog koliko i smrtonosnog, svaki zakljucak svakog experimenta mora biti vidljiv i odjeknuce. Jasnoca sija, patnja ispada, ego je saznavalac. Nije vise vazno kako se eksperiment odvijao, sta je bio njegov razlog, pocetak ili kriza. Vazan je zakljucak! Posledica do koje je doveo. Razmere koje je otvorio. Ekspanzija mislenog. A emocionalno, a ljubavnik, neka sacekaju da se isplacem, i da se sastavim! Apriorno znanje vrlo je utesno, ono racuna uvek sa neogranicenim, sa svemirom a ne planetom; sa uslovima za bolje drustvo, za zadovoljniji svet i ujednacenija merila,  a ne covekom kao reakcijom na represiju; ono uvek budi zdrav potencijal; ono uvek postavlja stvari na rang pretpostavki, zato sto zaista postoji beskonacan broj mogucnosti ili varijacija, i nikad necemo saznati zasto se neko odlucio za jedan put, mozda ni sam to ne zna. A priori je najsiri pojam; beskonacan broj svetova bira. Mi smo oduvek samo odabrani, za klanje, ili novu svetkovinu svesnog! Nema onakve srece. Ergo, a priorno saznanje nas uvek izvlaci iz skripca,rastegljivo je, sire perspektive od bilo kojeg individualnog saznanja, ili cak pokusaja da se ovlada svetom. Zrtvovanje je najbolji izbor! A priorno je najutesniji svet; najutesnija predstava o zivom Bogu; izuzetno je utesno. Put saznavanja kako se saznaje, zaljubljenost u Ingmara Bergmana, licno – zatim, zaljubljenost u strepnju, vrtoglav i neodlucan hod po zemlji ili mozgu, anksioznost nije dovoljna, treba biti zaljubljen u Ankst, pa, potom, , i u apstraktne i zvukovite recenice, iskaze ili licna imena do nivoa da postanu besmislene, i apsolutne logicke greske. Besmislice se jedu. Zaljubljena u zvuk imena Andreja Tarkovskog, a nestrpljiva da istrpim njegove otegnute filmove; zaljubljena u zvuk reci, sta god znacile; da li sam volela Virdziniju Vulf koja je napisala Talase ili obozavam pojam Virdzinijavulfcom? Eto ti, takvo je ogoljeno moje obrazovanje. Taktilno; otelotvoreno i nikad upotpunjeno, stalno sa otvorenim granicama. To je bezanje od utvare, cudovista, intelektualnog entiteta iz horor filma Novoj, jos morbidnijoj i anksioznijoj utvari, iluziji. Nema buducnosti takvoj biblioteci, recniku. A priori, nezavisno od iskustva, nije saznavanje; vec istrazivanje granica u pojavnom, pojmovnom i posredovanom, i ovo nije nikakva znacajna filosofska misao, ovo je bioloska istina i mentalni stav. Istrazivanje granica je najtezi poduhvat i gotovo uvek zavistan od drustva, od Drugoga. I nikada potpuno uspesan. Neko ce se uvek uplasiti, uvek zastati. Ispitivanje granica u svemu ponudjenom kao gotov proizvod – sudbina jednog coveka, polozaj bolesti ili blagostanja u sveopstem uredjenju sa namerom da se ne srusi poredak, obozavanje stvari-po-sebi. Put nemoguce ljubavi, nemogucnost ostvarenja. Prepiska nemogucih ljubavnika. Pisma osoba koje su presiroke, kao junaci filma ili mitskog stanja stvari, autobiografije. Razlog za histeriju ili melanholiju, ako se takva desavanja daju uracunati ppod racionalnost. Menjanje nemira ili greha u drustveno koristan rad, mimo hedonizma, astrologije, sexualnosti, droge, nesanice i prekomernog spavanja ili razgovaranja. Prevodjenje bola u opsteprihvatljivu "normu". Negacija je dobra, koliko i svaki utilitarizam ili pozitiva, izbegavanje trpljenja. Dijalog busi rupe u dobro ustanovljenim saznanjima, necemu uobicajenom ili cestom. Jebi svoje djubre!            Koliko i kako dugo bez zastajanja, i bez vazduha, bez usporavanja , ali i ubrzavanja, uzastopce, , , , kao da se davim i trcim da stignem , da ujurim nekoga u vodi, u struji, na vetru, i pri brzini svetlosti , ergo koliko dugo mogu govoriti? Kolicine su strasne. Znaci, ocekujem da nekom budem test kao sto su meni mnogi ljudi bili, da me testira koliko sam u stanju govoriti "pod dozom", da me usmerava i vuce, ne dozvoljavajuci da ispadnem iz doze, gotovo prizeljkujem vodju, totalitarnog "oca" koji ,zbog krajnje sebicnih pobuda, nece dopustati da mu unosim nered i nespokoj, gomilanjem reci u sekundi. Znam da tudji govor, jezik u epskim loncima, unosi veliku teskobu; naucila sam s tim ziveti. Gotovo da tako merim esteticnost necijeg jezika i u budnom stanju, u svakodnevici, na ulici i na trgovima, koliko i na filmu. Druzenje je tim lepse i gusce sto imamo vise sadrzaja za kazati, i nikada se ne iscrpsti, nikada da ne bude sve receno. Uvek ostane za next time. Medjutim, odlicno shvatam i podrzavam stav po kome se recenice moraju suziti, govori vaspitavati. Vaspitanje naklonosti nije knjizevni text. Skoro sam uverena da u svakom sukobu, stanju svesti, snu ili zaljubljenosti – sve zavisi od osobe kojoj se prepusti da govori. Metatekstovi boluju od snage. Strahopostovanje nije nicija jacina, kao divljenje obozavanje, prezir. Strahopostovanje govori o strahu, jedino o strahu! Ali, baciti nekom metatext, znaci postovati Ga! Ocekujes svoju tisinu. Koliko dugo mogu pricati?, mozda i sasvim bezveze neodgovorno? Izazovi me na cutanje. Stvarno, koliko cu dugo govoriti? Sapatom, neznjikavo, umilno i epski, ili u belom besu, cak i postujuci osobu koju na taj nacin zatrpavam i tovarim , punim i svevremeno kontrolisem,(da li je moguce biti svestan, i sve vreme raditi to cega si svestan, iako ni tebi ne prija, iako si stetna klica, iako znas da je skodljivo,ali ne mozes stati, ne znas kako da se zaustavis!!!!!!) koliko ce dugo trajati napad, kad cu sebe cuti i postideti se eventualno;, kad cu shvatiti da sam u napadu, ili sve vreme znam da jesam, i kakava je to onda volja ili malodusnost u osnovi takvog ponasanja?, kad cu saznati da testiram neciju izdrzljivost; a svoju uzdrzanost? Ima li smisla to saznanje - hocu li prekinuti nasrtaj tada, ubrzo potom? Koliiko dugo traje ,cist strah? A da mu nema mislenog, uzajamnog, razgovorljivog, taktilnog i cokoladnog cepljenja, odnosno, isceljenja? Koliko dugo ja u svojoj kozi, i bilo ko, tamo, udaljen, u fotelji sa naslonom i sa tockicima pa se moze vrteti sedeci i trpeci me, koliko dugo to mozemo podneti? I zbog cega podnosimo? Da li ja hocu da se prosirim, da jos nekoga primim u sebe; ne da ja udjem u nekog, da postanem Njegova celija, nego on moja? I, kako, pravo pitanje je kako se ceka da to prodje, da istutnji, kao da je u pitanju hipnoza ili hirurski zahvat, nesto cemu si se dobrovoljno podvrgao da ispitas neki uzrok, disanje, razlog nekih smetnji, da proveris odakle potice neki problem ili da uklonis deo nervnog sustava da se takvi fenomeni toj osobi vise ne bi ponavljali????? Strasna su ovakva razmisljanja, ali ja nemam cuvenu slobodnu volju! Znaci proslo je, i kada ce biti moguce sesti i razgovarati, prevoditi na naucni ili esteticki jezik, kako cemo se osecati kad kasnije i koliko kasnije razgovaramo o soku i o uslovima za zajednicki pokusaj zivljenja , sto pravedniji i ujednaceniji, u istom drustvu na istom Ostrvu? Ne znam nista o otkacinjanju svoga jezika, opsedanju sopstvenom moci. Mislim zapravo da ne znam, dok socijalni dogadjaj tone u senku. Drustvo je ostalo u svojim udobnim zivotima; vise nisaam kriva, ali anomalija je zesci prekrsaj civilizovane norme. Ja primecujem sopstveni, aktivni, napor, koncentraciju na tisinu, na zajednicko cutanje. Kapiram da niko ne znaa kad sutim, jer sutim kada sam sama sa sobom, eto ga paradox! I jer niko ne zivi u mom umu; niko nema moj mozak, hormon i misic, i tu osobenu, izrazitu frkicavost iz koje se oslobodi i pukne sama praznina, visak radosti bez ikakvog razloga, i jezicka svemoc necijeg drveta!

 

                        Dosta mi je. Grc i urlik namesto vazduha, gusim se od cinjenickih apstraktnosti. Stvar-po-sebi u istorijskom kontextu. Nisam ja ovako zamisljala ni sekund nezavisnosti, ili snobizma; . I sta Ti jos nisam kazala? Sta ti jos kazati, dragi? Odrekni se nestrpljenja , i zelja i ljubavi , i bojazni i stida, kao i neprekidnog, neprekinutog negiranja i, ili suprotstavljanja, to je adolescentno ponasanje. I superiornosti , i tugovanja, i zudnje prema praznoj noci, ceka na materijal, mislim ta noc! Praznino noci, okreni se praznom vremenu, praznini prostora!- nema te sirine o kojoj mislis ili mastas, i ponekad je prizivas, na horizontu, kada se spremas da uzletis, - u liftu, i u strahu od visine i od dubine , na stepenicama, ili omamljeno, zacarano zureci u skele, ili drvece. – Nema te sirine ni vrtoglavice ,  nigde u spoljasnjem, poznatom svetu objekata. Stvari nisu takve. Nista nije apsolutno, sve je samo delimicno i sasvim nevazno, ravnodusno i neutralno. Tebi se, naravno, pricinjava, i ogranicenost, kao i neogranicenost uslova! Od vremena koje je potrebno busu do nacina na koji ces proucavati literaturu, cime se zabavljas cekajuci bus ili u kakve sheme i forme stavljas nepoznate recenice, i kojim bojama zapisujes omiljene iskaze. Tvojoj boli je pravo ime borderline. Granica u iskazivanju. Prekrsaj potpune duse.

            Kako se zavrsava odnos? Kako? Zbog cega cvilim? Fino je, kad imas finocu, kulturu, kad umem da radim ono sto ljudi obicno rade, mada ne znam sta je to, samo poznam kad mi se smeskaju, kad znam da sam uradila nesto dobro ili da me treba odobriti, Gospode, ima li kraja decija psihologija??? , kad su okolni ljudi meki, to je u redu, ali ja zelim sukob, konfrontaciju i napad, neciji napad. Zeljna sam istrazivanja. A kada zidovi rastu iz tavanice, svi iskazi su presiroki i beznacajni , i kad ipak cujem, po obodu , da sam ja mozda i neko sasvim ispravan, ili ispravno cudan – ali se cuje, na samoj granici pristojnosti, da sam ja prezritelj obicaja , prezritelj grupe i morala, postovalac prevelikog ega i Persone, i da ja zivim  normalno i fino, zahvalna za svako dobro koje Bog u svojoj milosti daruje -  ali da je jasno da  ne mogu podneti te okvire u kojima je sve utabano i jasno, sve je funkcionalno, sve se dogadja po semi, i po receptu. Mimo pokvarene fabule – i meni je potreban san, otok, wc, i moj ugao, pa je malo vise nego nepodnosljivo hodati , hodati , hodati , a nigde ne stati, ne moci ostati ili se zadrzati , spavati mirne noci. Nesto mora da proguta (i progura u svoj zeludac) i grandiozni knjizevni junak epa, iz ko zna kog nerazumljivog vremena. Po ko zna kojoj iracionalnosti, trebalo bi preziveti. Pa , pricati. Istoriju pisu ovakvi, ni pobednici ni porazeni, zrtve i namcori, gospodari i sanjari. Izdrzi bujicu. Posle odgledaj film!

            Kako da ti ispricam, zasto bih opisivala , kako mi je uzasno, uzasavajuce i sramotno – kad niko nema usta, kurac, ili pepeljaru, otmenu kuhinju da potvrdi da je nekad vozio ovakav uzaludan tramvaj. . Zbog cega neutesno cvilim? Pa, nikada, nikad se nece izmeniti prokleta mocvara; skoro je sve receno. Ostaju prazne police i prazni stanovi, prazan san i prazna materica, prazni hod ih krpi . Neko pada, leti kao zmija sa 22 sprata, to zaustavlja smeh, takva katastrofa moze da nacini filosofa, da zamrzne konvencionalnoga coveka! Dobro,,, zna se, rekla sam  bogovima da je dobro, sasvim dobro i izvanredno sto zivim, secem, razmisljam i mozgam, sikcem, osecam!! I vise nista ne osecam. Neko je to cuo, odobrio je, dozvolilo je Vece staraca ili paganski model drustva. Sta da radim? Veruj mi da sam rekla da je ok; ne vidim sta mogu da uradim sad osim da se ubijem, odnosno ubijam, postepeno i dugotrajno??? U vecnosti me cekaju likovi koji znaju zbog cega se trpi i sta je posledica bilo cega, nisam ja fatalista, samo verujem u neumitnost. Bes-konacno je, pretpostavljam da jeste. Necu nikad popuniti, ispuniti stan ili policu, jedino ocekujem da napunim prazan hod (zen pesma je vec prevazidjena ) . Vise ne volim Bojana, onakav isti i dosadni, zastareli i obozavani Bojan, Bojan-delfin je umro. – Postoje mogucnosti iz knjiga. Nema vise nijednog stvarnog coveka pored mene. Plasim se. Plasim se! Dogma je nadvladala zdrav razum!! Robijasnica je ispala bolje mesto za odnos od bilo kog Amfiteatra ili Studija, ubicu se sto je tako prosto, a ubistveno. Hrana je izdrzavanje beskrajnih casova, ponovljivih sati.

            Ergo, povratak. Ne znam da li se na meni ikada dao videti strah i strepnja, panika i drhtanje, vertigo hej dragi Bojane! Da li se po meni ikad dalo zakljuciti da je strah jaci, snazniji od svega ostalog; , jaci od pokreta, glasa, borbe za opstanak, borbe za svoje ja, borbe da se iskazem, borbe da kazem i borbe da se suprotstavim, ili cak borbe da prezivim; da li se video strah od eksluzivnosti i snobisticke potrebe da se iskazem, da se nametnem i zazvucim snagom mojih omiljenih , retkih recenica! Da li se strah dao videti, ugledati od ubrzanja i ubrzanosti kao kise, kao slojeva vetra, kao gomile afekata? Od impulsa koji su slepi , rasuti i neodlucni kuda li se usmeriti, , od stihije, koja prozdire sve, koja sve jede,  sve jedno, sve zivo, cak i sam impuls od kojeg je sve poslo. Ja se ne znam kanalisati , a sistem je jedina rec koja mi pada na um, napamet da mi Je nedostajala. Ne znam se suzdrzati. Ili se necu uzdrzavati? Bergman i gospodja Irris. Pogled i ruka. Biti nemirna, ali nenapeta. Moci i za sebe sacuvati reakcije. Moci se uzdrzati da bih pokazala da znam da ne pokazujem da se ne umem kontrolisati – koji je to dijapazon lovca u sumi! To je poplava misli i neformiranih osecanja, i stiska, i grca, i mucenja, i pokusaja izgovaranja reci koje su petingovanje. Zbog cega tumacis moje recenice kao nekakvo odbrambeno saznanje, snagu ulovljene prirode ili cak knjizevnost u nastanku?? Opisujem se. Ja se bojim svakog kod koga idem, bojim se neformiranih crta lica koje cu ja pretvoriti u divljenje ili prezir, samo od mene zavisi. Ja se plasim svog padanja, jos dole, jos ponizenja i jos jecaja i krikova i sutnje u sumrak, na korak do telefona, a zatim odricanje od telefona, i Bojana! Sumrak je i cepanje je na delu. Zbog cega ne umem, ne znam i necu fokusirati govor? Treba se, pretpostavljam, predano pustiti u svetlost , pa iako ispadne da je mrak. I u mraku se nekad radja! Inat, hocu, neka siba jos jace, da vidim dokle mu je potencija, dokle moze. Da vidim koliko mogu izdrzati. Drugi obraz je isto vrlo, vrlo jak!

            Jako vaznu , jaku stvar cu reci. Ja nemam pojma sta ostavljam ostavljajuci Bojana , ali, uistinu je,, zasecanje u meso , lom u vilici, kosti svakako, neka masna i mutna krv koja tece i juri ludacki, i bez teme, a nema ni razloga , oduzeo mi je sve razloge, nema rezona, ni logickog ni metafizickog da tako bude, da me zaposeda. Nema svrhe ni ako je zbog price , knjizevnost ce uvek naci hranu, i opravdanje, nema razloga ni ako je odricanje od citavog emocionalnog zivota, nedostaje Ti asketizam! Samo smo ozivljavali i davali usta-na-usta lutanu Aleksandru ; tj, u masti pretvaranje u Milenu, odnosno imaginarno prisvajanje zivota Franza M. Kafke , zar mu prijatelji nisu bili doktori, zar nije voleo da bude sam svoj lekar? Razumes? Nemoc da postanem muza , nemoc da dozivim orgazam ili docekam sasvim pun punokrvni dodir , nemoc da neko pokusa voleti moju tezinu i iskonski , moju najruzniju stranu, najvecu ruznocu i najjaci sjaj? Kao da ostavljam nesto beskonacno bolno , obelezenu neciju teritoriju, samu i hladnu, i uzasno nezno-ranjeno , kao da samo ja  uvidjam taj kvalitet, a onda sam duzna, najvise samoj sebi, da mu pomognem da skine breme, teret odgovornosti i kofer zadovoljstva; treba da mu pomognem da ga predocimo jedno drugom. A to je sasvim nemoguce. O, nije to ljubavna prica; mnogo je oporija, teza i sladja, slatkastija; to je nesto sto poznaju oni bez sna, koji zure, oni s puno anticipacija i experimenata, oni koji razmisljaju o neuvezbanim, netestiranim stanjima i koji zebu , koji su nezni ali su prvo zazorni, oni s kojima pocinje kraj jednog veka, jednog zivotnog puta! Najpre lice nelagodnosti. Teski su i vole svoju mekotu. Pridji joj. Pokazi da znas!

            Ja, ocito, cogito ergo sum, bash mnogo uzivam u tome sto mi casovnik stoji na istom datumu i sekundi kajanja, sto sve stoji, sto se preznojavam u zrtvenom premestanju s noge na nogu, slavljenickom namestanju na kolac, i sto se hvalisem nesposobnoscu da zaustavim strah. Fenomenalno. Da vec prekinem bilokakav lanac!! Sto vise porastem i odskocim, takoreci, sto mi deblja postane koza na obrazima i slavna, u nemilosti, superiornost, - ja skoro odmah padam na dno , istog tog trenutka, uzasno zelim da se oblatim sa potencijalnim frajerom, plemenitom dusom nemoguceg muskarca! Neko dovoljno bizaran , nikad me nece maziti i nikad mi nece priznati suverenost, snagu i rast mog ega, a ja cu ga bas zato sve vise napadati i cediti, izvlaceci priznanje. Takoreci, dozivim napad anksioznosti da ga ubedim u sebe! Ne bih li progledala, i postigla da mi On poveruje da sam u vecem blatu, sramoti i bolu, gotovo mitu i nesreci – nego sto jesam; i nego sto on primecuje. Ta crta percepcije, subjektivna trpnja nikad nije vredna postovanja, dajmo da uspemo , da zainteresujemo voljenu osobu koliko je strasno!!! Tesko mi je. Veceras sam htela crci kad me je Sh (Misa) ostavio zagnjurenu u moj velelepni djubrovnik!! Umirala sam. . Ali, sve nadalje je scena , gluma, cist Eros – zelja da me neko vec zagrli i obuhvati. Zato se i rugam sebi, ne prija mi sto sam zavisna zena, a ne zelim priznati na glas da mi je potrebno ista osim moje uzvisene nezavisnosti! – To je plac za samim osnovama. Ne budi mi nista posebno, samo mi dopusti i istolerisi da se valjam kroz kontejner!!!!! Ja Jesam moje djubre. Nisam mogla da prekinem, nisam htela da zaustavim ili umirim napad. Naizmence, istovremeno i strahovito ubrzano, plakanje i bojanje. Manija, odmah zatim krajnji, veliki, filosofski mir. – Sve je u redu; ja jos zivim izmedju filmova , izmedju kadrova. Ravnodusnost i sjaj!

             Ko zna sta Bojan sad misli o meni, osim da sam budala , kreten , i malo ruznija lutka, neiskrenija glumica , sve sa rezijom? Ali i to je isto moj karakter, moja narav: moja priroda usisava, moje bice curi napolje. Kukala sam mu i ridala da nemam gde (prespavati, prenociti, scucuriti se i razmisljati , imati krov nad sobom) ,(jesam li ga zaista testirala da mi kaze da dodjem kod njega da spavam; nesto jesam. Iako mi je neprijatno, smrdim i mirisem samoj sebi, i osecam se da nikad vise necu uzivati s njim od ovog govneta, i od ovolike gorkosti, upitnosti i sumnje!!!), a zatim mu napisem da odlazim kod Govedarice , na neko vreme. Uzasnog li pozorista za jednog, Lincovog filma sa samo jednom glumicom, samoj sebi sve ostalo. Monizam u najstrasnijoj epohi. Ne osecam se u svome telu , jer hocu da me Ti milujes? Ne mogu da mislim osim apstraktno , da li ocekujem da mi poverujes kako sam pali anjeo? Hrpe fascikli , ,, neiskoriscenih i opsesivnih rukopisa, na parce procitana tradicija. Da li zaista mislis da ce Bog ili bozanstva oprostiti priznat a nesproveden talenat, unisten rad, sprzenu snagu licnosti, mitsku knjigu? Moja ce frka tek sad nastupiti , jer Bojanu napisah za Milanka – sto? Mislim vec o ljetu Gospodnjem 1990tih, videh nam sobicu, uplasih se da se ne vracam svesno i savesno u ono vreme kao da sam jos uvek tamo zatocena, da li samo ne sanjam kosmar? ? Necu, ne, ja necu takvu svoju buducnost. Bog me kusa, jako sam Mu blizu , i vreme stoji jer nemam plimu, nemam vreme rasta!!!! I zivim ovu teskobu bez partnera, bez imaginacije, i bez znaka na putu. Nemam znak ja!

 

                        Najgora sam na citavom svetu; tupo oprana!! Besmisleno se krecem , nemam cilj, vokaciju, motivaciju!! Neki neka veruju u kojugod moju misiju: ja u tome ne ucestvujem , ne pomazem im u zakljucku da sam odabrana. . Mozda odajem nekakav utisak iz godina studiranja i proucavanja, godina apriornog, petingovanja, masturbiranja, i izvanrednog zgrcenog polozaja nad lampom, u sazimanju rasirenih tekstica. Razgovori , razgovaranja sa piscima, pokusaji licnog pisanja, ugradjivanja u mrtav um, u kritiku cistog uma , snobizam, analiticnost, refleksija, i kritike, segacenje sa citavom kulturom, narocito u prevodjenju, filozofijom, i cak ponekad psihoanalizom. Ja im medjutim nisam kriva sto nemaju pojma. Prema tome, u mom sastavu, nisam kriva sto lazem, odnosno, sto im prezentujem onakvu sliku kakva ih sustinski zadovoljava. Njihov lep zaplaseni narcizam. Ne znam zasto se opterecujem svojim ucenicima, ja valjda cekam sebi dostojnog protivnika! Imam biblioteku i fascikle , slavan i procerdan pedigre, umem da kazem sta mislim probranim jezikom , ali to je sve. Nemam gde da spavam, nemam vise svoje prostorije kao kult, nemam na sta da primenim jasnocu svoga znanja, svog razuma. Muzu me; spremaju se svariti moje materijale!? Ja, tek sad pocinjem osecati, iskreno, najiskrenije samoljublje; beda na svome vrhuncu -  zar to nije najpravija zamisliva , najpravilnija najbolja superiornost? Nikada nece nauciti da misle ili razmisljaju, kao sto ja necu prestati da se plasim! Bioloska inferiornost, bioloski komplex, i bioloska anksioznost, najveca su kob. Ja se tresem od svog polozaja!!!

            Ne mogu verovati brzini , u brzinu kojom mi se stvari dogadjaju. Desavanje je veliki dokaz, veliki razlog za pokret. Nema jakog spoljasnjeg sveta koliko je snazan jedan buran unutarnji dijalog ili introspekcija, kad pocnu da se realizuju, kad prime materijal koji ih pokrene da moraju napustiti stan .! Ne mogu da poverujem. Cak ni brzini straha, snage, intenziteta, prezivljavanja, mucenog,, ili prevazilazenja. . Refleksija je zaista najcudniji fenomen posle medicine, filosofije ili rukopisa o Ljubavniku. Cudotvornih, cudnih i lekovitih li dejstava depresije , opsesije i uspomena. Kad sam bila najnesrecnija i gubila svetlost zaslepljenosti , gubila razum ili se ponasala kao otpadak u kanti za djubbre ,  rekli bi mi da sam najlepsa! Voli me mirnije – ista je to mantra. Necu vise Bojana, nesto se dogodilo. Necu. Iako ga mnogo volim. Sad sam u iskustvu testiranja zla. Izgubila sam sve  vredne rukopise , medicinsku dokumentaciju, fen i bade mantil. Sta Bog jos hoce od mene, koju zrtvu sad trazi? Koju zrtvu nisam jos prinela na oltar? Uticaj je to svih losih ljudi, moje zle sudbine brzine kojom sam sve i do sada izgubila, stalnog dozivljaja da smetam, ja i moje , inicijenata u moje naglo priblizavanje Apsolutu , Bogu i bozanskom, da imam jos nesto jako vazno reci, a onda je gotovo. Kusnja je neprekidna, i smrti su beskrajne , valjda ce to trajati do konacnog ispustanja duse, do samog ponora. Nesto ozbiljno ne valja u mome zivotu i u mojim sistemima , drugaciji pristup trazi Eros, drugacije tumacenje. Svetlost me je napustila , a nemam vise san, cuvara, niti sam obolela od nove lekovite bolesti , ili plemenite bolesti. Imam samo citavu kob u sebi! I nije me briga.

            Izgubila sam svaku cokoladu. Izgubila sam svaki san. Da li ce ovo znaciti procep, raskid, raskol, prekid u mom zemaljskom kontinuitetu , da li na ovaj nacin moram najzad da se odreknem zablude o svom knjizevnom ja, ,,,, odnosno kompletne svesti o sebi , svesti o svetu, od kojeg sam distancirana , svesti o nadmoci koju sam , pouzdano, dosledno i poslednjih godina zivota, sticala i smatrala je svojim najboljim delom, najboljim delom sebe i svog pamcenja. Vec mi je pao na um Sartr koji je napisao potpuno identican rukopis , pokusavajuci da nadoknadi zatureni, nesvesni, baceni, zaboravljeni nekada negde. Zaboravljaju se rukopisi zaboga Amerino! Nema mi povratka! Izgubila sam zauvek mir, i izgubila sam beznadezno dostojanstvo, svoje ja, svoj razum i svoj zivot. Svoju dusu! Nije stvar u sujeti. Sta god jos da izgubim ,  - ovaj pogled, pokret, ovu pokoru necu upotpuniti. Samo mogu postati tvrdja. Nisam postovala nista dovoljno; , bejah paranoicna, preoprezna, a, zapravo istinski uplasena, neoprezna i nekako izlozena, previse otvorena, previse data svetu da mi moze uzeti stagod hoce! Kao da sam, na neki nacin, duboko i istinoljubivo ostvarila sve svoje tekstove , platonisticki i dostojanstveno, skruseno i pesnicki umrla, jer su se svi tekstovi ostvarili, dobili put u spoljno! Strasno otkrovenje pisma!                    Zbog cega ovolika nesreca i nezadovoljstvo, , otkuda jad? Mozda je vreme da prestanem da pisem, da zaboravim status "pisca", kao svoj cilj. I da zaboravim, da ponistim znanje, intelektualni kapacitet , moram drugacije upotrebiti svest, i tradiciju. Iako ne znam na sta mislim. I evo, ponovo krpim pisanje. To je ocigledno kvalitet koji je poremecaj u mom nervnom, mislenom metabolizmu. Ne placi za mene i zbog mene, draga prijateljice, dragi Ljubavnice, dragi Covece bez lica! Zbog tvoje i moje majke koje su bliznakinje , zbog boga i zla , zbog Bojane, zbog Bojana i zbog nemoguceg muskarca – se sve ovo dogodilo. Pocela sam previse da mrzim, da prezirem, da posmatram sa visine covecanstvo; i ljudsku prirodu! A svaka mrznja, ili bekstvo, dolaze, nadiru od ogromnog straha , uzbudjenja. Cime cu se sada baviti? Svi rukopisi su mi baceni u kontejner i zapaljeni, kao da ne stoji covek, ljudsko lice iza njih? Pisanjem, ali ljubavnih pisama nemogucem muskarcu! Prokleta sam apsolutno. Pali anjeo. Nikad se necu pomiriti i sviknuti na ovaj najnoviji rez , najnoviji gubitak, nikada! Proklete neka budu bele hartije!!!!!! I bele noci, beli coveculjak. Bela oprana bol! U trenutku, u jednom trenutku , oduzela sam se od straha i paralizovala sam se. Ne znam kome da vicem upomoc. Nemam kome.. Strasan je ovaj osecaj promasaja, neosetljivosti i nepoverenja , paranoje,,, i brzine, nepostojanosti , menjanja misljenja i raspolozenja , golosti i uzasa. Preslisavam se sta sam sve izgubila, ima li smisla ovoliko se muciti. Za mene je mucenje racionalni pojam, osnova racionalnosti pociva na tako shvacenom izazovu. Ako ne mislim nisam problematicna. Sva dvojnost i dopire iz cistog, suhog, apstraktnog i neokrvljenog misljenja. Sve sam pogresila u jednoj jedinoj i citavoj noci pakovanja, pakovanja svog motora na put nezavisnosti. Nije bila u pitanju nezavisnost, promena prostora, i ulaz u psihozu, u sistem vrednosti, i u neciji kosmar u glavi. Nesto mi je andjeo saptao, a ja ga nisam slusala, jer ga nisam razumela. I mislila sam, nisu ni potrebne tolike mere opreza, ravnoteze. Najopasnije je, ako ostanem bez sredstava za moj zivot, jer ne mogu da nadoknadim medicinske hartijetine. I ako, sram me je, ako vise nikad ne naucim da pisem, ako se ne setim starih recenica! Svesna, da, jesam!! Nista od „onoga" nije moguce nadoknaditi, nije moguce vratiti. Ali nesto valjda  treba i nauciti! Osim samrtne lekcije. . . . A sto se svi toliko groze Saturna, i priice o zvezdama , sto svi umiru mlateci rukama da nece ni slova da cuju o bolestima , smrtima , nece da se svadjaju i nece udar krila sumornosti, vec svi hoce novac, estetiku i humor? Insistiraju na estetici, na vedrini, na toplijim bojama, na vecoj zatvorenosti. Pa, nece niko da umre, nece niko da tuguje i radi na bolu , nece niko nikad voljno da izuci i prouci lekciju smrti, kao odricanje od materije, od culnosti, i od donjih mukotrpnji. Sve je, sve bilo posedovanje. Odrekni se, vec jednom, pusti neka padne , istina je odricanje. Pad je najiskreniji!

            Ne, necu dozvoliti podsvesti , podzemlju, onirizmu i nehumanoj impulsiji da zavladaju, da ovladaju mnome , hajde, budi anksiozna i tupa , klinicki mrtva i katatonicna , ne dozvoli da izadje emocija, ili da napukne taj Berlin. Pa vec si to na najvisem nivou , na nivou gasenja i gazenja sebe, uradila i oprobala. Nemas cilj draga! U medjuvremenu si izgubila svoje ja. Hajde, cemu, kome si se ti zapravo prinela , koji je centar na koji si stavila svoju glavu da ti je odrube ,, kome si se Ti predala, u obozavanju, divljenju i samodestrukciji, krivici ili grehu – kao jagnje pala u njegov zrtveni tanjir? Koga volis tako gromoglasno ili  ga se plasis kao od suda nebeskog misljenja , da ti od njega zavisi da se predstavis u sto mucenickijem svetlu; pa ce Te postedeti daljeg mucenja? Jezivo je to tektako reci , ali ja neprekidno zavisim od nekoga – kamena, od Bojana, od necijeg odobravanja , pritiska ili zlostavljanja , od necije strogosti ili superiornosti preko mene? Da li sam toliko dete zatvoreno u svom detinjstvu, imaginaciji? Stid me je jos od kazivanja, od izgovaranja unutarnjeg mraka. . Ali, neko, neko mora puno da zavisi od svemira , da bi se ovako ponasao sa sobom , da bi ovoliko necovecno duboko pao i prenerazio se od susreta sa tim gospodinom kome je hteo biografiju usranu da osvetli. . . .

            Sve mozes ponoviti. Sve ces dobiti natrag. Osim osecanja starog ja, zavijanja u carape, telefone, bade mantile i cudovista , znanje naspram svesti ili neznosti , uvijanje u tekstove i u fascikle koji valjda imaju nezavistan zivot, koji cuvaju neku lepu mantru, molitvu, valjda je u njima neka recenica, lep zabelezen momenat, lepo i trulo !!!! Ne zato sto sam ga izgubila. Zato sto je posed, po definiciji , u stvarima uma i srca , nesto sto se mora dati i pustiti. Sto dalje od sebe, nezavisnije plemenito. U vazduh daleko. Ja sam ga drzala kao bebu na dojci. Gotovo je. Otislo je zanavek. Ili se vec sistematizuj kao intelektualni pesnik , ili zaboravi na intelektualno postojanje!! Ovo je ravan koja trazi pisma , i reziju. Ili izaberi drugaciji zivot , ili crkni za posedovanjem necega mrtvog!!!!! Ubrzo kasnije , razumem polozaj beskrvnika, prokletog i anemicnog, ili krvnika, sjajnog, mesnatog, i krvavog. Anemicni beskicmenjaci mog zavicaja, zbog kojih sam sanjala ulicara uz zastitnu ogradu , i bila ponosita na nedeljni obred, ili svoja sopstvena rasparcavanja. Izgubili su puno, oni sami ali i u mojim ocima. A krvnici, i oni su sve izgubili. Tuga trazi naslon. Trebam priljubljenost i neznost , da bih lakse sebe odvojila od sebe. I konjukcija je moja omiljena rec: povezanost! Moram ovo pobediti, moram se razlikovati od ubice i zrtve , i rituala!

Bojane , dobro ti jutro, ne budim te? Vukovi gladuju , ubice su na slobodi , opljackacu banku  pa otici u manastir da se zamonasim, ili postati kurva, sve u toku najdublje meditacije , ne podnosim vise najbolje ovaj novi svet. Ako si onaj stari iskren "delfin", daj napisi "odjebi amerina,ne trebas mi u zivotu",napisi da znam gde sam; ako mi trebas,nisam nerazumna.pozz.

Sunce ce nas pobiti, najbolje sesti na sims prozora,u polutamu, citati i biti svoj, dok se ostali prze po raznoraznim javnim funkcijama. Sunce ubija – Mesec ceka da postane zvezda od znacaja; i, blesava luna seje strah i sexualnu pomamu , drogu i neizdrzljivu potrebu da se ispraznis, odmah; i da sve stavis u sebe, odmah. Trpaj u sebe, to je sve sto imas. Ljubavnik u ronilackom odelu, tesko kamenje i skoljke oko njegovog vrata, knjige i crtezi – izgoreli su, umrli u nepovrat vremena. Ne mogu to da podnesem. Uteha je vocni sokic i kesica cipsa. I kad svi odu i bukne pozar , uteha je nada da ima jos utehe. Ljubi te jedan veliki vuk… . . . .

Posto prelazim granice,ajde onda. Jel postoji "ikakva" mogucnost da kod tebe (nemoj me ubiti!) odgledam misticnu reku veceras? Nikad ne bih zloupotrebila sto ti Ljilja moze potvrditi i garantovati. Oprosti veliki me je stid. Impossible?

Nisam u "kriznom stanju", ali kad mozemo da popijemo pivo u cub,parkicu?

Slusam Morphine, , carobnjaci i vesci!!!!

E, sad doco: kako da odblokiram coveka koji je podigao kineski i berlinski zid , puno suti a voli i plemenit je, puno zna a preobukao se u autisticnog decaka? Mozda propusta samo svoju cerku, a mozda i ne – mozda prosto ona zna put do njega, genetski ili tek tako? Cime da doprem do njega? Kako da mu postanem dovoljno zanimljiva? Cutanjem, vecim i od njegovog? Mudroscu i mojim radom u tisini? Strpljenjem? Napadom? Bolescu? Moje je bice, a ne znam nista o njemu.

Posto ne citas porukice-smem pisati-od danas sam malo vise kriva zbog tebe!bash je cisto, i pomalo bizarno!!!!!

Znas sta bi mi pomoglo? Sex. Dodir. Komadic spasa. Ne znam da li ti to mozes razumeti?

Ako za boga znas zivni kad progledas!! . .

Napisi nesto. Napisi nesto. Makar glad. Strah!

Ej jako sam uznemirena koliko se moja predvidjanja ostvaruju , daj napisi nesto,molim te!

Izvini za sinoc-nisam bila svoja,slusali su me.Nisam ok,sranja,i opet stari dobri mrak…

Znas sta, mi izazivamo jedno u drugom ono sto nikad zajedno necemo doziveti , no ta iskra je dar bogova!razumes li me?

E 'ajde sutni rec kad ovo procitas. Nesto sam propustila , ali mogu da spavam bez tvoje ruke i nije smak sveta – spala sam ti sa kicme!!

So sorry but ….kao da sam uprskala nas odnos, sanjareci da cu spavati sa tobom , da cemo spavati zajedno, mozda i okrenuti jedno drugom ledjima. Zelim da nas prosirim , da se prosirimo. Molim te uzvrati mi nekako

Emocionalno neodredivo. Anksiozno. U vrazju mater. Dodir koji bi spojio odvajanja.

Hej, vudu-prijatelju, , jel te smem potraziti vise u nasim zivotima?

Hej, "moras mi odobriti" da te zovem bilo kad, jer se osecam nedobrodoslom. Povezah te sa zabranom – naprsnuce!!!!

Ok, thank's. ako si mi voodoo 'ljubavnik' , proveri status mojih ruku , posto samo placem.

Radosna napokon pricacu ti.pisi hocemo li…

Probaj, za pocetak, pre spavanja, u krevetu i u tami, zamisljati belu boju, ali siroko , kao nebo ili okean…!!

E da think about me.ja sam nepopravljivo deristance.

Znas li ko si mi ti? Onaj 'most beautiful im^possible man' u koga se ne dam zaljubiti , s kojim nikad necu voditi ljubav, ali cu sve ostalo. Jalov. Pusti. Jebi me u kicmu!

Bibliotekar u Borhesovoj biblioteci-osecam uzasnu nesigurnost. Molim te, da li se mozemo cuti danas?

Kako mi je samo nesnosno da uzimam potrosacku korpu ljubavi!

E nemoguci (moj!) muskarce! I'm so busy – Milanko i lepa, cudljiva filozofija, plemenite bolesti i cudan nacin da se kaze "volim te". Odslusaj samo za moju dusu, i za vecne vozove koji ne pristaju – 'modro i zeleno'!!

Gladna sam. Ceo dan crncila , a josh ne spavam. Bojane, volela bih da izadjem iz ovog cirkusa – kad bi moglo bezbolno. Suvise sranja za 46g. hvala ti sto si tu!! Izvini za proslo jutro. Tesko podnosim ovo vreme , po 20h rada i 'glad'. A i nedostajes mi , vrlo.

Leti nad kopnom i planetom. Leti iznad sebe. The best dream!!!! A ako (za)grlis moj duh , to nisam ja. Treba mi tvoja neznost, impossible!! Molim te, pusti mi anyone utesnu recenicu. Prokleta sam zbog tela. Nema neznosti ipak praznim osobama . pavle te ceka na jesen. Ti me probudi kad ti narastu krila za let, i pricaj mi kad primetis da sam zacutala.m n m

Molim te , m n m. lepo se provodi sutra.  I zumiraj Indijance, korake, pokrete, belo, kamen, okean i mir talasa , antikulturu – bices ti super samo polako. Ej da Bojo, uzmi listaj Ronijevu Politiku dozivljaja (procitaj zadnju glavu „jedno 10dnevno putovanje"), prijace ti, uh; ova interpunkcija ubija, covece i humor!

Hej,mnogo ti hvala za snagu koju si mi dao jutros-evo me na korak do sna. Zovem te u pon.m n m (ako imas kad.) Insomnia-da ne verujes, briga, tuga, zabrinutost, ozbiljnost i natmurenost. You know Bojo, uspela sam u projektu rasipanja(energije) i raspadaa(mogucnosti). Jos da vidimo imam li snage, za zadnju snagu … Necu te zvati, pretvorila sam te u R. Lenga, i meni je muka koliko je tebi muka. Nije posteno, ja nisam.. odmori se fino, budi zadovoljniji sobom, i pisi kad ti zelis ,to i tako uraditi! Pa, molim te napisi nesto – makar da se osetim vrednom tvog zivota, znas da si mi pomogao; znas da si mi pruzio snagu. Jesam li ja tebi ista bila?!?!? Spavala 5h sve zajedno. Mozak mi je prebrz da bih zaspala. Uskoro za kompjuter. Jel mi neces reci jel sam ti dala ista? I mogu li nazad kod tebe? Ej, molim te necu se stisati, necu utisati ton , dok ne kazes "jel ti mogu nazad"?!

Molim te, necu vise Ronija, zelim tebe. Hocu i tvoju mrzovolju i blagost. Prijatelja najzad posle svih i sveukupnih istrazivanja granica. I poraza, neuspeha… jel sam ti jos ziva??

<< Iz neobjavljenih rukopisa >>
<< Aleksandra Amerina Klajn - Bojan >>